Црна Гора је изгубила веру у свог председника

Хоће ли Мило Ђукановић следеће године дочекати тридесет година скоро непрекинуте владавине Црном Гором? Упркос подршци својих америчких савезника, упркос релативно солидном економском здрављу земље чије туристичке лепоте привлаче посетиоце током читаве године, упркос перспективи чланства у ЕУ (након оног у НАТО-у) а коју грађани доживљавају (наивно?) као грал, питање остаје отворено. И то захваљујући управо председнику који је успео да на улице изведе 200.000 од укупно 600.000 становника!

Сваког четвртка и недеље у већим градовима земље (Подгорици, Никшићу, Бару… ) окупља се на десетине хиљада породица које на до сада невиђени начин захтевају одлазак Ђукановића. Након што је служио Милошевићу коме и дугује долазак на власт када му је било 29 година, за двадесет девет година владавине (премијер југословенске републике Црне Горе постао је 15. фебруара 1991.) учврстио се на власти победом над својим комунистичким конкурентом Момиром Булатовићем на председничким изборима 1998. године, потом избегао бомбардовање НАТО-а 1999. осудивши сам свог бившег господара и потом повео земљу ка независности 2006. секући везе са Србијом, али изгледа да је црногорски председник овај пут отишао предалеко.

Двадесет шестог децембра прошле године посланици његове, у скупштини већинске странке, изгласали су закон који предвиђа национализацију добара Српске православне цркве у Црној Гори уколико ова не обезбеди доказе о власништву. Проблем је у томе што су извесна добра Српске православне цркве стара и по шест и седам векова а нека су и из периода отоманске а потом и фашистичке окупације (1941-1945) док су поједина из периода комунизма (1944-1991). Да не помињемо добра која су уништена или украдена. С обзиром на то да се овај закон не односи на добра католичке цркве или муслиманске заједнице одмах је доживљен као непријатељски чин према Српској православној цркви којој припада већина Црногораца. Ово није први пут да Ђукановић као шеф некадашње источнокомунистичке земље покушава да створи Црногорску православну цркву по сопственој мери – али узалуд.

Одлучне масе које мирно протествују окупљају се сада већ више од месец и по дана иза митрополита Амфилохија чиме најпре сведоче своју приврженост српској цркви која на тим просторима постоји још од 13. века. Приврженост која иначе не спречава било кога да буде Црногорац. Окупљања такође сведоче о прелажењу сваке мере човека чији је развојни пут далеко од узорног.

ОСУМЊИЧЕН ЗА ШВЕРЦ ЦИГАРЕТА

Осим блискости с Милошевићем у годинама рата (1991-1995) и бескрупулозности захваљујући којој опстаје на власти (што као председник, што као премијер) ево безмало већ тридесет година, замера му се и аутократска, тачније деспотска владавина земљом (посебно кад је слобода штампе у питању), потом умешаност у шверц цигарета с Италијом (која је чак и издала налог за његовим хапшењем), систематско повлађивање Сједињеним Државама и НАТО-у, лично богаћење захваљујући сукобу интереса у процесу приватизације банака (званична месечна плата му је неких 1.400 долара а богатство му се процењује на 14 милиона …), непотизам (његов рођени брат Александар, познатији као Ацо, организатор концерата, обогатио се захваљујући шпекулацијама некретнинама а његова сестра Ана, адвокат, такође је милионер) итд …

Прошле седмице у Подгорици, црногорској престоници, једна млада жена носила је транспарент на коме је писало „Готов је!“. Исти слоган који су Срби носили у јесен 2000. у данима пред пад једног другог „Мила“.

Превео – Александар Ламброс

Извор: Фигаро/Видовдан