siriza-levicaЈанис Варуфакис радо позира са бајкерском кацигом и јакном. И Че Гевара је возио мотор. Славни револуционар је крстарио путевима и беспућима Латинске Америке да би што боље упознао људе свог континента и повео их у герилску борбу за бољи и праведнији свет. Најпознатији левичар 21. века негује стајлинг неконформистичког интелектуалца, што га чини радо виђеним гостом на трибинама широм света где се критикује глобални капитализам. Обојица су кратко време били на власти.

Министарска фотеља у Кастровој влади није била довољно инспиративна за незадрживог револуционара. Отишао је у још суровију Африку да тамо мења светски поредак. Варуфакис је изгубио стрпљење у натезању са светском банкарском бирократијом. Напустио је левичарску владу Грчке и вратио се угоднијој академско-публицистичкој критици неолибералне економије.

Чему ово поређење двојице револуционара из различитих епоха, засновано више на овлашним асоцијацијама него на анализи политичких концепата? Свет у другој деценији 21. века није много праведнији него што је био и средином 20. века. Очекивања да би после пада Берлинског зида и окончања хладноратовске конфронтације могло наступити срећније доба за човечанство у целини нису се потврдила. И без комунистичке претње, светски капиталистички поредак је од 2008. године суочен са кризом која – као и увек – највише погађа оне који живе од свог рада. Зато кризе увек, у заоштреној форми, враћају питање класних разлика. Онима који господаре ресурсима овог света тање се конте у банкама, понеко западне у предузетничку депресију и трагедију, али реалну егзистенцијалну муку доживљавају они који не управљају капиталом. Зато су кризе обично повод да се мислиоци разних фела запитају постоје ли неке боље формуле друштвених односа.

Нешто тако дешава се у овом нашем времену. При том је немогуће пренебрегнути чињеницу да човечанство има иза себе један покушај стварања бескласног друштва и да се то није славно завршило. Са изузетком малих егзотичних група и нешто преосталих диносауруса, у комунистичку утопију више нико не верује. Рекло би се да је слом реалног социјализма повукао за собом и све револуционарне доктрине о друштвнеим променама. Више нема озбиљних политичких играча који би проповедали „експропријацију експроприајтора“, „диктатуру пролетаријата“ и друге лекције из теорије револуције. А опет, постојеће стање генерише велико и оправдано незадовољство бројних губитника у глобалној тржишној економији. Чегеваријански одговор је отишао у историју и попкултурну митологију. Све и кад би било идеалиста и фанатика, герилски одреди у латиноамеричким или неким другим џунглама не би могли да се одупру капиталу 21. века који нараста у виртуелним бизнисима дигитализоване епохе. Одговор оних који у таквом свету губе, очигледно се не може тражити у арсеналу старог радничког покрета. То је већини јасно, али је зато прилично нејасно где га тражити.

VARUFAKIS 3

Питање је хоће ли уопште бити нових озбиљних левичарских покрета који ће успешно штитити интересе света рада. Каријерни политички професионалци осећају да на том сегменту идеологијског тржишта има тражње и да треба губитницима транзиције понудити макар добро упаковану предизборну робу. И то чине, највише на ободу великог капиталистичког света. У години за нама десила се победа левичарске Сиризе у Грчкој. Антикапиталистички настројени интелектуалци помислили су да би се у Грчкој могло десити оно што се није десило у Чилеу почетком, или у Португалу средином 70-их година: да капитализам буде срушен на демократским изборима. Али то се није десило ни у Грчкој. Поменути принц нове левице Варуфакис одустао је од практичне демонтаже неправедног банкарског система и вратио се академској критици неолибералне економије.

Крајем године солидан резултат; нова левица је постигла и на другом крају Медитерана – у Шпанији. Подемос није изборни победник, али може да се умеша у власт. Питање је како и са ким. Нове странке у предизборним наступима најчешће доводе у везу тежак положај оних од којих очекују гласове и неспособност и корумпираност етаблираних политичких структура које су се досад смењивале на власти. А онда би на основу делимичног изборног успеха требало са неком од тих странака сарађивати. Пред овом скоро нерешивом апоријом недељом је стајала и коалиција Мост у Хрватској, као конгломерат разних левих и десних незадовољника. Питање је да ли је коначним избором заиста решила поменуту апорију, или се индиректно самоукинула.

Српске прилике су увек додатно бизарне. У изразито неолибералној влади Александра Вучића партицирају бар три по називу левичарске странке (Дачићева, Љајићева и Вулинова), док је у парламентарној и ванпарламентарној опозицији скоро немогуће утврдити колико је левичарских група и појединаца (јесу ли то Пајтићеви демократе, Тадићеви и Чанкови кажу да јесу, Стефановић-Бакићева левица настаје, какве је оријентације странка Саше Радуловића, постоји ли странка Жарка Кораћа…) Мало је вероватно да са било које од ових тачака може бити понуђена озбиљна алтернатива актуелном српском капитализму. То истовремено чини врло снажном опцију Вучићевих напредњака. Србија мора да рачуна да ће се и наредних година возити вртоглавим серпентинама глобаног неолибералног капитализма, са упорним, енергичним и предузимљивим, али хировитим, сујетним и не увек поузданим премијером за воланом. Нешто удобније и поузданије није на видику. Ни глобално, ни локално.


Извор: Данас

Оставите коментар

Оставите коментар на Данас о европској левици

* Обавезна поља