Дарко Шарић и српска полиција

Колико је клан Дарка Шарића имао увид у поверљиве полицијске информације, питање је на које се и даље тражи одговор.

За сада, осим Бранка Лазаревића, бившег шефа кабинета Ивице Дачића и Бориса Гаре, заменика начелника Службе за специјалне истражне методе (ССИМ) МУП-а, нема нових осумњичених за одливање информација.

Ко је све био у контакту са „пљевљацима”, ко је био на њиховом платном списку и шта је заузврат радио? Кад се Шарић први пут нашао на радару српске полиције и како је сакривена целокупна истрага која је довела до заплене 2,1 тоне кокаина у Уругвају?

Име Дарка Шарића се први пут појавило на радару српске полиције још 2001. године. Тада је један, сада пензионисани инспектор Управе криминалистичке полиције (УКП) добио информацију о кокаину сакривеном у пошиљци банана.

Како се у српским полицијским извештајима није појављивало име сада општепознатог Пљевљака, инспектори полиције затражили су помоћ Интерпола. Тада су први пут сазнали да је реч о човеку пореклом из Пљеваља који је 1997. године био хапшен због прања пара и многих других кривичних дела у Белгији и још неким земљама западне Европе. У исто време, добили су и први пут фотографију овог човека. Осим што су сада знали о коме је реч, инспектори нису пронашли доказе на основу којих би могли да га ухапсе.

Од тада, па све до 2006. године, Шарић за полицију у Србији није постојао. Ни у једном извештају његово име се није спомињало. Ипак, те године, Шарић је запао за око страним полицијским службама, после једног догађаја у Цириху. Човек пореклом са наших простора, случајно је на улазу у гаражу приметио бомбу испод свог аутомобила. Позвао је полицију која је деактивирала направу и кренула трагом експлозива, детонатора Испоставило се да је упаљач бомбе био повезан са мобилним телефоном, а да је број који је атентатор за активацију требало да позове био из Србије, тачније из „Телекомове” мреже 064. Даља истрага је довела до имена Дарка Шарића, после чега су многе европске земље почеле да показују интересовање за овог Пљевљака.

Годину дана пре тога, 2005., јавна је тајна била да се на криминалној сцени Београда појављују „неки Црногорци”. Пре тога, „црногорски мафијаши” су истерани из београдских подземних кругова још крајем деведесетих, када је нестао главни човек истуреног одељења „црногорске мафије” у Београду Војислав Раичевић звани Воја Американац, за кога се сумња да је убијен, а потом „забетониран” у темеље неке грађевине. Његово тело никада није пронађено.

Те 2005. године, у Београд се враћа тај исти клан, само што је овог пута „главни човек” управо – Дарко Шарић. Подземље те године још осећало последице „Сабље”, па ниједан вођа клана није могао толико да ојача да би носио титулу „незваничног краља”, иако је било много таквих претендената.

У таквој ситуацији и са озбиљном организацијом (сараднике је бирао из круга рођака и најближих пријатеља, често је мењао људе задужене за организацију набавки и испоруку кокаина и остале послове) Шарић је веома брзо успоставио контролу над београдским подземљем. Цена кокаина на тржишту је нагло пала, а некако с тим почела је и серија крвавих обрачуна, углавном подметањем експлозива под аутомобил. У том периоду, на малтене исти начин, убијени су Марко Филиповић Таки, вођа „Дорћолаца”, и Горан Мијатовић Мита, вођа клана из Бежаније.

Заплена кокаина у Уругвају

Иако се у српској полицији није наслућивала разгранатост послова Дарка Шарића, у пословним круговима није било тако. Његово име спомињало се у форми прикривеног власништва: преко поузданих људи који до тада нису имали везе са криминалом, Шарић је почео да улаже огромне суме новца у Србију. Куповина хектара и хектара земљишта у Војводини, као и некретнина, само су примери у шта је Шарић улагао. Данас се процењује да је уложио најмање милијарду евра, а да је последица тога била ненормално висока цена некретнина у Београду.

Српска полиција, као и њихове колеге из иностранства после већ споменутог догађаја у Цириху, почиње интензивније да се бави Шарићем. Његово име почиње да се појављује у препискама са страним полицијама. Капацитети СБПОК-а у том периоду били су такви да наредне две године, од 2006. до 2008. ништа конкретно није урађено. Најближе су му „пришли” када су у гаражи у Новом Београду, у новембру 2007. године, која се води на име Душка Шарића нашли 20 килограма хероина. Ипак, доказа за хапшење Дарка Шарића или његовог брата није било.

Иза решетака завршио је њихов рођак Арсо Шарић. Инспектори задужени за рад на случају „Шарић” тада су обавестили своје претпостављене о размерама до којих су се Шарићи разгранали.

Годину дана касније, 2008., почиње озбиљнији рад на његовом случају. Тада су двојица искусних инспектора који су знали размере Шарићевог пословања прешли у БИА и понели све оно што су прикупили о клану из Пљеваља. Убрзо је у овој агенцији отворен предмет и чак формирана радна група за рад на случају „Шарић”.

У то време се нашој истрази прикључују и полицијске службе из Енглеске. Шарић је њима био посебно занимљив јер је оснивао фирме у Ливерпулу, које су тамошњим службама биле сумњиве. Енглези успостављају сарадњу с радном групом БИА и прате пошиљку која је из Аргентине требало да стигне у луку у Солуну. Акција, међутим, бива траљаво урађена. Када је брод упловио у солунску луку, грчки тужилац је погледао папире и саопштио да је брод прегледан у Аргентини и да нема разлога да се још једном проверава његов товар јер, како је рекао, брод није свратио ни у једну луку. Брод затим испловљава и одлази у међународне воде где га истражитељи, због недостатка опреме, губе из видика. Претпоставља се да је део товара с кокаином бачен у море. Други део је превезен јахтама до мањих плажа, а затим разрађеним методама пребачен до мреже дилера. Било је то у априлу 2009. године.

После ове неуспешне акције, у истрагу против групе Дарка Шарића укључује се и америчка ДЕА и то преко своје канцеларије у Риму. У августу 2009. године, региструју се нови одласци Шарићевих људи у Аргентину и Колумбију.

Почиње нова истрага. Долази се до података да су Шарићеви људи, после случаја у Солуну, разрадили нов начин транспорта кокаина који се на обали утоварује у јахту која без папира, а самим тим и без контроле, испловљава до међународних вода. Ту се налази прекоокеански брод у чијим папирима пише да превози, на пример, жито. У међународним водама, кокаин се претоварује на брод који затим испловљава до договорене дестинације. Када стигне на договорено место, брод се зауставља, такође, у међународним водама. Долазе јахте на које се товари кокаин, а затим плове до мањих плажа на којима нема контроле.

Сазнавши то, агенти америчке ДЕА, која у посао укључује и локалне безбедносне структуре, прате јахту у Аргентини коју је купио Шарићев човек. План је да се она прати до прекоокеанског брода и да се изведе акција хапшења. Међутим услед невремена, јахта натоварена кокаином одлази до Уругваја. Американци се и ту повезују с локалним безбедносним структурама. Они највише верују обалској стражи. Због бојазни да се акција и овог пута не изјалови, одлучују да се јахта заустави и кокаин заплени. То је било 16. октобра 2009. године, када је и објављена вест о рекордној заплени кокаина. Ту се тек у целу причу укључују српска полиција и тужилаштво који добијају налог да хапсе Шарићеве сараднике у Крагујевцу и Београду.

Информација о истрази Шарићевих кокаинских послова и заплени у Уругвају никад није процурела.

Извор: Политика