Димић – Србија је имала два антифашистичка покрета

Саговорник Танјуга историчар Љубодраг Димић напомиње да су у време Другог светског рата на простору Југославије била активна два антифашистичка покрета – један левичарски на челу са Комунистичком партијом Југославије (партизански покрет) и други грађански, „који је предводила или на неки начин симбилизовала југословенска војска у отаџбини или четнички покрет“, али примећује истовремено да овде антифашизмом као да није „на цени“.

– Не треба заборавити да је 9. мај, данас Дан Европе, уствари датум који симболизује антифашизам, а да о антифашизму на овим просторима и у овом граду и у држави недовољно водимо рачуна. Док други у окружењу измишљају свој антифашизам, ми као да га се на неки начин стидимо, било да је левичарски или онај који су симбилизавале грађанске снаге – примећује Димић.

Рат је, истиче, Димић, био изузетно тежак за југословенски, а поготово српски народ, помињући око 1,7 милиона погинулих.

– Током тих година, подједнако као и у Европи, дешавала су се истребљења читавих народа. У Европи је страдало између пет и шест милиона Јевреја. Истребљења тог народа на простору Југославије обавиле су окупаторске немачке формације и у Србији на простору Независне државе Хрватске, Словеније, Македоније… страдало је готово 65.000 Јевреја – подсетио је Димић.

Директор Центра за регионализам историчар Александар Попов истиче да је покрет против фашизма у тадашњој Југославији био изузетно јак и да је коначно довео до потпуног ослобођења наше земље од немачке окупације.

Подсећа да су ту велику улогу антифашистичког покрета на територији СФРЈ признале све земље света, укључујући и велике силе, што је омогућило југословенским властима да на том „великом капиталу“ граде будућност земље.

– То је капитал који је тадашњи председник Тито и тадашње руководство знало добро да искористе у односима с великим земљама. То је изазивао велики респект код великиих сила и осталих земаља зато што је тако снажан покрет отпора био у једној земљи као што је Југославија – сматра Попов. На питање колика је улога Србије и региона у ослобађању Европе од окупатора, Попов није желео да издваја конкретну улогу Србије у ослободилачком рату, подсетивши да је народноослободилачка борба била јединствена и да су пролетерске бригаде ратовале на целој територији некадашње Југославије у мешовитом саставу.

Сматра и да није добро што се у последње време врши ревизија историје како у Србији, тако и у осталим земљама, посебно у Хрватској, чиме се ослободиоци и прави борци против фашизма проглашавају за злочинце, док се колаборационисти и квислинзи настоје рехабилитовати и приказати у јавности као да су они „били хероји или да су бар у неку руку били у истој равни као партизани који су деловали као ослободилачка снага“.

– То је штетно за Србију, али и за остале земље које то раде, зато што, уместо да капитализују то учешће у антифашистичкој коалицији, што је и данас један велики морални и политички капитал, ми заправо као да се стидимо тог антифашизма и нама је требало да дође Путин овде пре неколико година да упозори на то да смо одузели имена улица ослободицима Београда и дали нека друга имена која немају везе с тим – рекао је Попов.

Он, међутим, упозорава на појаву неонацизма последњих година, што објашњава, између осталог, економском и политичком кризом и доласком нових генерација које нису упознате са историјом.

Зато подвлачи да је потребно да се стално води рачуна да се младим генерацијама говори о пошасти фашизма, да се упозоравају на то да то није модни тренд, већ огромно зло које, ако би се материјализовало, могло би да оживи старе авети и направи исто зло које се десило 40-их година прошлог века.

Димић, иначе, подсећа да је рат почео септембра 1939. године нападом на Пољску од стране Немачке, да је трајао шест година и да је окончан 9. маја падом Берлина.

Берлинска операција, додао је, почела је 16. априла, а окончана је 2. маја, „након којег је уследило хаотично стање у Немачкој, самоубиства и убиства, да би недељу дана касније био потписан уговор о предаји“.

– То је значило да је окончан један рат којем је учествовало 40 држава света, у којем је само шест било неутрално, и који је породио 55 милиона жртава – нагласио је Димић.

Данашње време у неким елементима подсећа на оно које је претходило Другом светском рату

Димић је закључио да је на крају тешко је рећи ко је победник, а ко је изашао као губитник из рата.

– Време у којем живимо подсећа на времена која су у неким елементима претходила и Другом светском рату. У том контексту је заиста тешко рећи ко је из њега изашао као победник, а ко као губитник. Вероватно су победили само они који су остали живи, а они који су погинули или остали тешки инвалиди, било на којој страни, свакако су велики губитници једног непромишљеног сукоба, у који велике силе улазе увек онда кад не могу да политички разреше своје односе – поручио историчар Љубодраг Димић.

Извор: Танјуг