oliver ivanovicУвидом у документа које је Србија упутила Еулексу на захтев косовског специјалног тужилаштва у случају оптужби за ратне злочине које је Оливер Ивановић наводно починио 1999. и 2000, „Политика” је установила да је специјални тужилац Еулекса у оптужници кривотворио наводе из званичног дописа државног органа Србије. Специјални тужилац Цезари Михалчук у оптужници је навео да је Ивановић „можда” био резервиста специјалне полицијске јединице при МУП-у.

Наиме, у оптужници против Ивановића пише да „одговор (Београда) садржи индикације да је током рата окривљени можда био резервиста специјалне полицијске јединице при МУП-у”. Тужилац се при томе позвао на званичан документ МУП-а, прецизније Управу Одељења за откривање ратних злочина, и навео да је „даље назначено да то не може да се потврди, јер МУП нема никакву документацију поводом тога”. „Осим тога, све евиденције и документа која се односе на рад и ангажовање припадника СУП-а у Митровици у борбеним дејствима уништена су током НАТО бомбардовања зграде СУП-а 1999”, додао је он.

Међутим, увид „Политике” у два документа издата на захтев Еулекса показује нешто потпуно супротно наводима из оптужнице. МУП је заправо известио Еулекс да Оливер Ивановић уопште није заведен ни као активни, ни као резервни припадник МУП-а.

У првом допису од 4. марта ове године, у случају Оливера Ивановића, наведено је да је „преко Војнообавештајне агенције (ВОА) утврђено да наведено лице није евидентирано као припадник ратних јединица које су формиране од стране ВОА Косовска Митровица у периоду 1999. и 2000”.

Истина, у допису МУП-а пише да је Војнобезбедносна агенција известила да постоје оперативни подаци да је Ивановић током борбених дејстава 1999. године био припадник резервног састава ПЈП МУП-а Србије у Косовској Митровици, али пише и да је проверама утврђено да Ивановић није био ни активни ни пасивни припадник МУП-а

У документу се дословно наводи: „Међутим, извршеним проверама у евиденцијама МУП-а Републике Србије, на основу расположивих података и увидом у јединствен систем кадровске евиденције (актива и пасива) радника МУП-а, утврђено је да Оливер Ивановић није био у радном односу овог министарства.”

Из овог дописа је очигледно да је тужилац Еулекса употребио непроверени оперативни податак као доказ за инсинуацију да је Ивановић можда био припадник резервног састава полиције, иако је располагао и информацијом да је провером утврђено да тај податак није тачан.

У другом допису од 30. јула 2014. јасно је наведено да после провере Оливер Ивановић, као ни Небојша Вујачић, Илија Вујачић и Саша Лазовић, „нису никада именовани или постављени на функцију у МУП-у Србије”. Што се тиче другооптуженог Драгољуба Делибашића, наводи се да је био распоређен од стране начелника ресора на место начелника Секретаријата унутрашњих послова у Косовској Митровици од 1. новембра 2005, али решење о распоређивању није објављено у „Службеном гласнику” нити у било ком другом званичном листу.

oliver-ivanovic-sudjenje „Политика” је ово открила у јеку афере која потреса Еулекс у вези са изношењем инсајдерских информација о томе како су један тужилац, судија и заменик главног тужиоца примали мито и утицали да се кривични поступци против десетине особа међу косовским Албанцима обуставе.

Ово није једина чињеница која оптужницу против Ивановића чини „климавом”. По мишљењу неколико правних стручњака за ратне злочине са којима се „Политика” консултовала, Еулексов тужилац је написао оптужницу која не доказује, него инсинуира Ивановићеву командну одговорност, користи изјаве сведока из треће руке и заснива се на утисцима.

Ивановић је окривљен за то што су четворица Албанаца 14. априла 1999, према наводима из оптужнице, „убијени ватреним оружјем од стране неидентификованих припадника паравојних снага/полиције под ефективном командом и контролом окривљеног”. Нејасно је како може да се каже да је окривљени имао ефективну команду и контролу над починиоцима када ти починиоци нису ни идентификовани.

Када је реч о овом делу, стоји напомена да је за њега по старом кривичном закону предвиђена смртна казна, односно казна дугогодишњег затвора, али остаје нејасно колика је дужина те казне по косовском закону. У закону Србије предвиђена казна је 20 година, а висина казне увек мора да буде одређена.

Потом се за догађаје од 3. фебруара 2000. наводи са су „Драгољуб Делибашић као командир полиције у Митровици при МУП-у СР Југославије и Оливер Ивановић као вођа српске паравојне групе познате као ’Чувари моста’, по раније договореном заједничком плану” – за који се не наводи шта подразумева – „подстакли/наредили групи подређених полицајаца и припадницима српске паравојне групе ’Чувари моста’ да упадну у неколико зграда и присилно их очисте од етничких Албанаца.” У оптужници није објашњено да ли је Ивановић са саизвршиоцем подстакао или наредио подређенима да учине злочине, а формулација да се „делује по раније договореном заједничком плану” – за који се нигде не објашњава с ким је и о чему договорен – појављује се на још неколико места.

У образложењу чињеничних навода за догађаје од 14. априла 1999. наводи се да је Ивановић „најкасније од априла 1999. године био припадник паравојне или полицијске јединице која је функционисала у Митровици са некаквом лидерском позицијом у погледу најмање једне српске оружане јединице”. И ова констатација у оптужници нејасна је јер овако како је формулисана сигурно не указује на јасну ефективну контролу над извршиоцима.

У доказивању навода из оптужнице да је Ивановић био вођа паравојне формације користе се изјаве сведока који су „видели Ивановића као вођу паравојних формација”, што је нејасна формулација – јер само присуство није доказ ефективне контроле. Не наводи се из ког дела изјаве сведока следи закључак зашто је само присуство Ивановића доказ да је он вођа (само један сведок каже да се Ивановићу неко наводно обратио).


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Еулекс лажирао доказе против Ивановића

* Обавезна поља