Европа не зна шта ће с Ердоганом

Упад турске војске у Сирију, где се први пут бори раме уз раме с групама које је Анкара досад подржавала само из позадине, представља нову фазу рата у којем је већ било тешко пребројати све локалне милиције и глобалне и регионалне силе које су се у њега уплеле. Ћутање на ту вест или упадљиво млаке реакције актера од којих би се до јуче очекивале много жустрије осуде турског потеза појачавају сумње да председник Реџеп Тајип Ердоган није својим трупама издао наређење за покрет пре него што је добио благослове свих или већине заинтересованих страна. Ако су оне нашле бар по један свој интерес који турска операција у Сирији може подупрети, чини се да из трговине „блиских непријатеља”, ривала који се непрекидно сударају и повремено сарађују, најслабије шансе да истера корист за себе има она коју су сиријски конфликт и избегличка криза гурнули у озбиљне унутрашње проблеме – Европска унија.

Ни Ирак није отворено коментарисао акцију Анкаре, али је управо на дан када је она почела, председник владе у Багдаду Хајдер ел Абади, након што месецима није потезао ту тему, опет негодовао због присуства турских војника у Ираку. Реч је о контингенту од око 150 људи, пристиглом без одобрења ирачких власти – Турска је, истина, тврдила да је постојала нека врста подразумеване сагласности – да обучава сунитске добровољце за борбу против Исламске државе (ИД).

Повод за враћање на ту тему Абади је могао наћи у томе што су турски војници сада у провинцији Нинива, где се компликују односи централне власти и ирачких Курда, о чему је премијер опширно говорио. Али, могуће је да се Абади након вести из Сирије замислио о ширењу турског војног присуства у региону. Оно ће се протегнути и на Катар, који је пролетос одобрио Турској да на његовој територији подигне базу за три хиљаде својих војника.

Све заједно узевши у обзир, није то велики војни продор, чак и уколико се турска војска задржи у Сирији, што је далеко од извесног. Али, Турска се ипак вратила или се враћа на неке тачке где њене армије није било још од доба Османлијског царства.

Донедавно је деловало да се Ердоган непромишљеном политиком изоловао од савезника. Сад се помирио са Русијом и Израелом, зближава се с Ираном, нуди пријатељство Египту, с осталима у региону није ни кварио односе, премда су они у многим случајевима испуњени подозрењем. Ни САД и ЕУ не одустају од Турске, упркос њеним кршењима људских права и фундаменталних принципа иза којих стоје Вашингтон и Брисел.

Кључ је у томе што вероватно никоме не одговара самостални курдски ентитет, чије формирање дуж турске границе спречава акција коју је наложио Ердоган. Изузетак нису ни Америка, која помаже Курде у борби против ИД, и Русија, која се с њима покушала зближити. Могући заметак „великог Курдистана” отворио би превише проблема у целом региону. Зато и сиријски председник Башар ел Асад, чије уклањање Ердоган и даље тражи, мада више не моментално, може за себе наћи нешто добро у турској операцији „Штит Еуфрата”.

Из истих разлога се мора разумети Иран, заштитник Асада и тиме ривал Турске у сиријском рату, што је одабрао да не каже ни реч о турском упаду на територију јужног суседа. И да нема сопствену курдску мањину, чији се део недавно, након много времена, опет сукобио с иранским безбедносним снагама, Teхерану би курдски ентитет на северу Сирије поцепао коридор ка Либану и Хезболаху. Зато је Ирану незгодно да било шта каже о „Штиту Еуфрата”: непосредни известан проблем, курдски ентитет, она му замењује потенцијалним мада безмало сигурним проблемом – турском зоном.

Колико год му ишло у прилог обуздавање курдских амбиција за самосталношћу, Иран не може гледати добро на турско војно присуство у Ираку, земљи под великим утицајем Техерана и њему лојалних шиитских милиција. Последње што Ирану треба јесте да се тамо настани армија савезника Америке, штавише: друга најмоћнија војска НАТО. Не могу се у Техерану радовати ни што ће се војници Турске наћи у Катару, земљи која се држи прилично непријатељски ка Ирану. При том, Катар избија на Персијски залив, чији је стратешки значај за Иран огроман. Али, макар ће Курди у Сирији бити сузбијени и биће да је Ирану у овом тренутку већ и то довољно од Турске.

И Русија је избегла да осуди турску акцију, радије само исказујући забринутост због „ескалације тензија”, без упирања прстом у кривца. То и није изненађење уз све приметније поравнање Русије с Турском и САД око Сирије, мада је чврст договор све само не известан. У тој ситуацији, Курди Москви више нису толико потребни.

Таквом договору сила најмање се може радовати Асаду, за којег то на дуге стазе не слути на добро. Али, он превише зависи од руске и иранске помоћи да би могао ишта да учини.

Спремност САД на уступке како би задржала добре односе с Турском и задовољство што ће она најзад предузети конкретније кораке против ИД показала је посета америчког потпредседника Џозефа Бајдена Анкари на дан почетка операције у Сирији. Већ неко време ниједан високи амерички званичник није у разговору с колегама из Турске или се изјашњавајући о њеној скорашњој политици звучао попустљиво као Бајден. Чак је деловао отворено и према могућности да САД изруче Ердогану Фетулаха Гулена. Продором на север Сирије уз подршку америчких авиона Анкара суштински добија оно што одавно тражи од Вашингтона и што Европа жели направити од Турске – контролисану зону у којој може задржавати избеглице уместо да их пропушта на своју територију. Формирању такве зоне у Сирији Хилари Клинтон, највероватније следећи председник САД, била је много склонија од Барака Обаме, који се томе противио јер нема начина да тај појас буде истински безбедан за избеглице само уз ваздушну заштиту, без великих трупа на земљи. Уколико би се турске јединице задржале у Сирији и тај би проблем можда био решен.

Сви су се, изгледа, уталили, нашли за себе неку корист у турском уласку у Сирију. То је засад довољно – око свега осталог ће се пребијати када се то више не буде могло одлагати. Једино Европа не зна шта да ради с Ердоганом, сем да се нада, као и досад, његовој милости и да ће му успети безбедна зона за избеглице у Сирији, па да се и њој посрећи.

Извор: Политика