Гамбит Ангеле Меркел

ФРАНКФУРТ, ХАЈДЕЛБЕРГ – САД су спремне „уколико то буде неопходно, да се боре и да победе” Русију у Европи, изјавио је минулих дана пред надлежним одбором Представничког дома САД генерал Филип Бридлав, шеф команде америчке војске у Европи. У тренутку кад Вашингтон и Москва, као у време Хладног рата, одлучују када ће у другим земљама (овог пута у Сирији) оружје проговорити а када заћутати, изјава генерала Бридлава не уноси спокој на европском тлу, упркос његовом уверавању да Америка не жели да ратује. Ништа мање умирујуће није ни то што истовремено стручњаци НАТО-а објављују извештај о томе да европске чланице ове алијансе „не могу да воде рат против Русије”, јер имају проблем „недовољних финансија” и „критичних недостатака у војним акцијама”.

Чак ни најјача европска економија нема разлога за нешто мирнији сан јер, како наводе стручњаци Алијансе, Немачка има само десет употребљивих хеликоптера „тигар”. Додуше, то је само мали пример колико Бундесвер представља нејаку војну силу, будући да се на војном буџету годинама режу трошкови, па је тако за одбрану Немачка прошле године издвојила тек 1,16 одсто БДП-а, иако јој је обавеза да, као чланица НАТО-а, издваја безмало дупло више.

Земља која се својевремено није устезала да уђе у два светска рата, сада, у тренутку кад је на међународној сцени својеврсна генерална проба трећег светског рата, у потпуности је неспремна за некакав такав сукоб. Штавише, суочен с огромним притиском избегличке кризе и алармантном разједињеношћу чланица Европске уније, званични Берлин покушава да балансира свој став у сиријској кризи и избегне сукоб Русије и Турске, док се истовремено брани од „хибридног рата” за који оптужује Москву.

Пре само годину дана, немачка канцеларка Ангела Меркел сагледавана је као најзаслужнија за Споразум из Минска, који је требало да доведе до мирног решења украјинске кризе. Данас, пак, некрунисана краљица Европе не успева да својом дипломатском упорношћу убеди европске партнере да је следе, па је принуђена да прогута горке компромисе како би, не само сачувала своју канцеларску фотељу, већ и Немачку и ЕУ од одбацивања европских тековина и уласка у неки нови рат.

Кад је у септембру дозволила да хиљаде избеглица с Блиског истока, које су мађарске власти забаракадирале на железничкој станици у Будимпешти, дођу у Немачку и ту траже азил, Меркелова је постала својеврсна избегличка мајка. Аналитичари кажу да је она хтела да Немачкој да пријатељско, хумано лице, нарочито после суровог јулског преговарања о условима за нови пакет финансијске помоћи Грчкој, после којег је Немачка сагледавана као бескрупулозни хегемон. Немачко пријатељско и хумано лице потрајало је неколико недеља, да би, како оцењују немачки коментатори, сада постало гримаса под утицајем маршева исламофобног покрета Пегида и ултрадесничарске партије Алтернатива за Немачку, којој расте популарност.

Према речима канцеларкиног коалиционог партнера, али и жестоког критичара, баварског премијера Хорста Зехофера, за политичаре је посебно проблематично кад почетну грешку оправдају политичком филозофијом. Како каже, код Меркелове је то њена идеја о култури добродошлице за избеглице, при чему он додаје да не мисли да је Меркелова тиме свесно ризиковала своју политичку позицију.

„Она је у годинама када више не одустајеш од моћи својевољно. Она можда понекад кува свом мужу, али политика је њен живот”, каже Зехофер, сматрајући да је Меркелова способна да исправи то што он сматра грешком.

Међутим, у тој шаховској игри Меркелова је принуђена на дамин гамбит, у којем ће морати више од једне фигуре да жртвује с одређеним циљем. Кад је прошле јесени Русија одлучила да се дипломатски, али и војно, укључи и решавање сиријске кризе, Меркелова и њена влада поздравили су ту одлуку, одударајући од доминантног става на Западу да ништа добро не може да дође од руског председника Владимира Путина. Сама Меркелова гнушала се од тога да постане „ратна канцеларка”, али терористички напади у Паризу натерали су је да се солидарише с Француском и да пошаље снаге Бундесвера да помажу у бомбардовању положаја Исламске државе. Неколико месеци касније, Меркелова је у Анкари „шокирана патњама на десетине хиљада људи који су изложени бомбашким нападима, као и руском бомбардовању”.

У очигледној жељи да одобровољи турског председника Реџепа Тајипа Ердогана да пристане да за милијарде евра помогне ЕУ у заустављању избегличког таласа, Меркелова је спремна на гамбит у којем неће жртвовати само једног пешака, већ више шаховских фигура. Једна од њих су Курди, које Немачка наоружава и војно обучава, сматрајући их највиталнијом снагом у Сирији за борбу против џихадиста. Друга жртва су европске вредности, будући да се Турској обећавају милијарде, безвизни режим и напредовање у преговорима о чланству, иако се у турским затворима множе новинари и сви они који се дрзну да проговоре нешто против власти која је све више аутократска. Трећа жртва су односи са Русијом, који су у другој половини 2015. отоплили, па је чак њен вицеканцелар Зигмар Габријел заговарао ублажавање, ако не и укидање санкција ЕУ против Русије.

Међутим, оштрији тон према Москви можда не би требало да чуди. С једне стране, тиме се формално даје подршка Турској као савезници у НАТО-а, иако јој је индиректно речено да не очекује да ће је Алијанса бранити ако дође до сукоба с Русијом. Утицајни политички магазин „Шпигл” преноси речи једног немачког дипломате да „ми нећемо да платимо цену рата који започну Турци”. С друге стране, „Шпигл” пише да у тиму Меркелове верују да је Путин намерно проузроковао нови талас избеглица како би поделио Европу и ослабио канцеларкину позицију. Иако сам Путин ових дана истиче да би „можда било добро присетити се да је такозвана избегличка криза почела много пре него што је Русија покренула антитерористичку операцију у Сирији”, немачки дипломатски кругови, али и медији, оптужују Москву да води „хибридни рат” против Берлина, тако што подржава немачке ултрадесничаре оптужбама да немачке власти „лакирају стварност” кад је реч о избеглицама.

Уједно, њен кабинет указује и на Путинов „хибридни рат” против Турске, после обарања руског авиона. Због тога је Меркелова додатно опрезна, јер не жели сукоб Ердогана и Путина, пошто врло добро зна да ниједан од њих није оличење сталожености, а да би сукоб две земље имао погубне последице за цео свет. Да ствар по њу буде гора, њену незавидну позицију увиђају и Ердоган и Путин и засад не чине превише да јој олакшају посао.

Извор: Политика