DmitrovicТек у великим прекомпоновањима, историјским потресима, убаце нас у своје укрштенице, у жаришта ако треба, а онда на маргине вечитих интереса, и ту чекамо на следећи велики талас. Није Европска унија основана из хуманизма, већ зарад увећања капитала, богаћења. Очекивати од њих људско лице равно је трагању за фармом свиња у Саудијској Арабији.

Србија у новом добу, од повлачења Османлија с Балкана, никада никоме од великих није била ни партнер ни савезник. Нашли смо се неколико пута, искључиво у рату, на истој страни, зато што су Срби слободољубив народ, али то није савезништво. И у тим ратовима, Првом и Другом светском, настојали су, и успевали, велики и моћни, да нас претворе у топовску муницију.

Косово су нам отели, то је окупирана српска земља на којој направише (наши бивши „савезници“ и они против којих смо ратовали) другу албанску државу. Сад ултимативно траже да ту окупацију потпишемо, да са себе сперу љагу злочинаца и окупатора, а јесу и једно и друго, да у блиској будућности кажу како су Срби сами отписали, предали Косово.

Председник српске владе, Александар Вучић, понадао се, људски је то, да ће Немац Србе и Србију коначно погледати изван линије топовских и митраљеских нишана. Све што је у том односу радио Вучић, радио је како треба, али не вреди. Ставове и односе према другима, посебно малима и нејакима, велики не мењају, или то раде веома ретко. Немац ће Србину увек да буде Немац. И не треба се оптерећавати питањем због чега Немачка, Енглеска, Америка, преферирају Албанце и Албанију у односу на Србију. Тако је и нема помоћи, бар не у догледно време.

Има ту, ако о Немцима говоримо, геостратегије, голог интереса, али и оне густе, мрачне, подмукле нетрпељивости, од времена Бизмарка, преко Хитлера до Клауса Кинкела и Меркелове. Ако зарад отварања поглавља 35 траже да признамо независност Косова и Метохије, шта ће тек тражити да то поглавље, и остала, затворимо. Сећате ли се Андреаса Цобела, немачког амбасадора у Београду 2007. године.

Признавање независности Косова Немачка прихвата само у писаној форми. С државним печатом. То што се Београд одавно одрекао Резолуције 1244, што се још за време Коштунице и Тадића помирио са стањем на терену, Немцима ништа не значи. Они хоће потпис. Није адекватно поређење, али паде ми на памет шта је Хитлер прво урадио, дошавши у окупирану Француску јула 1940. године, у Компјењској шуми?

Има ли часног, доброг излаза из ове ситуације? Не знам, можда да покушамо оно што досад нисмо: да кажемо Бриселу како евентуалним чланством у ЕУ и нисмо превише импресионирани. А онда да се окренемо себи.


Извор: Вечерње Новости

Оставите коментар

Оставите коментар на Где је излаз?

* Обавезна поља