На данашњи дан навршава се 16 година од када је са Косова и Метохије у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас није вратила у своје домове. У таласу насиља тада је убијено 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено је најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену, објавила је Епархија рашко-призренска.
Мартовском погрому 2004. су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.
Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српске културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.
Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004. године посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага Кфора, Косовске полиције и Унмика од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.
Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година. Повод или изговор за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у реци, што није било тачно. Истрага Унмик полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су „преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села”.
Мартовске догађаје на КиМ осудили су Савет безбедности УН, као и Европска унија, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела резолуцију. Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и „спонтану реакцију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.
Оставите коментар на Годишњица погрома на Косову
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.