Информбиро на Западу

То се зове небрано грожђе. Србија се поново, силом прилика, нашла у незавидном положају, а њена тужна судбина испоставља се као парадоксални камен спотицања на раскрсници интереса Истока и Запада, и на неки начин, подсећа на ситуацију пред Први светски рат. „Косовски преседан“ данас је постао метаконтролна инстанца, пример за углед у међусобном поткусуривању Русије и Америке. Србија пред вратима Европе пристиснута је да у исто време уради две потпуно контрадикторне ствари – призна Косово и удари санкције Русији због кримског референдума.

Никада политика дуплих стандарда није била очигледнија него сада и никада међународно право и правда нису били са више повоја на очима. Јер, ако се изведу најједноставније аналогије, ствари изгледају овако: право на референдум о отцепљењу имају само они које подржава Америка. Револуције и грађански ратови су ОК, само под условом да их организује ЦИА, и све је у реду док се подела на добре и лоше момке спроводи по систематизацији која стиже из Вашингтона. Дакле, у овом случају, кримски референдум и проглашење независности Крима од Украјине апсолутно је исто што и проглашење независности Косова.

Америка и земље ЕУ листом су подржале одвајање Косова од Србије. Владимир Путин се и позвао на тај преседан када је подржао референдум на Криму, на коме живи већинско руско становништво. Дакле, у овом случају, ко брани Украјину – мора да брани Србију, а ко подржава отцепљење Крима од Украјине мора да подржи независност Косова. Иако је сада већ и малој деци јасно да се савремене револуције фабриковане у свим бојама, од наранџасте до браон, у истом центру и са истом логистиком, и да Сорошева филантропија и буквално нема граница, отпор америчком новом прекрајању света, као да не постоји. Осим у Русији.

У Србији, наравно, људи лакше изводе аналогије, пошто је сценарио исти, само су замењене стране у овом филму који свет сада гледа. Ипак, оно што јесте невероватно у целој овој причи јесте српски синдром. Они који су у име „модерности, демократије, правде“ и других флоскула подржавали бомбардовање своје земље и потом албански референдум и проглашење независности Косова, убеђујући нас да морамо да прихватимо реалност и помиримо се са чињеницом да је Косово независна држава, као и да су на отцепљење од Србије имали пуно право, сада су запенили објашњавајући како је Путин језив лик, и како је отцепљење Крима од Украјине један опасан преседан.

И из новог Централног комитета ових дана је стигло још једно саопштење – независност Косова, успостављена бомбардовањем Србије је у реду, а Крим – не може. Од Србије се тражи да, ако жели да уђе у ЕУ уведе санкције Русији, и под хитно призна Косово. Изгледа ово сада као нека нова резолуција ИБ, само што ултиматуми и директиве не стижу са Истока него са Запада. Они који се слепо држе катехизиса написаног у Вашингтону, међутим, могу много да се изненаде.

Ни ЕУ није баш јединствена око увођења санкција Русији: Немачка, вођена мирисом руског гаса, а не идејама међународне правде, већ се противи хорском певању „Оде Радости“. Зато нејака Србија ових дана гледа да не каже баш много, јер такозвано „заузимање става“ може много да нас кошта. Занимљиво је и да управо ова ситуација, са Украјином, показује како је српско јавно мњење у потпуности помирено са независношћу Косова.

Руски амбасадор у Србији, Чепурин, ових дана је изјавио да „Руси и Срби не могу да издају своје националне интересе, правећи се да су ‘послушни мајмуни’“. Да ли је Чепурин добро видео садашњу Србију?

Извор: Вечерње Новости