Саудијски краљ Абдулах упозорио је да ће терористичке групе напасти САД и Европу, „уколико се не суоче са колективном снагом и брзим деловањем међународне заједнице“.
Разумљиво, под терористима пре свега подразумева (пара)војне формације радикалних исламиста окупљених око покрета Исламске државе Ирака и Леванта.
Уколико САД, НАТО и ЕУ не крену у одлучну акцију, суверен Саудијске Арабије наводи како ће теористи „за месец дана стићи до Европе, а за још месец дана до Америке“.
Ирак је претходних месеци једноставно „експлодирао“ показујући колико је велики неуспех политике интервенционизма на Блиском истоку. Више је узрока зашто је до тога дошло, као и што постоји више разлога због којих су одреди ИСИЛ-а остварили брзе војне успехе. Уз то, дешавања у Ираку нису и једини проблем у овом делу света. У истом дану када се огласио саудијски краљ, у (још увек формално) главном граду (још увек јединствене) Либије – Триполију, већа група наоружаних лица упала је у недавно напуштени дипломатски комплекс САД и „преузела контролу“ над зградом америчке амбасаде. О дешавањима у Сирији и Бахреину не треба пуно ни трошити речи.
У сјајном раду Доминика Мојсија „Геополитика емоција“, познати француски истраживач анализира културе наде, страха и понижења. Први образац везује за далекоисточне земље које се брзо развијају (Кину и Индију пре свега), други за Запад који постепено губи глобални утицај (САД и Европа), а трећи за муслимански свет. О доминантном осећају „понижавања“ и „другоразредности“ код муслиманских народа доста је писао и Амин Малуф.
Ширење идеја радикалног ислама је само логична последица околности у којима муслимански народи живе, а на те околности поприлично утичу западне земље које због „културе страха“ теже да одржавају контролу над „исламским светом“ и често прибегавају војним интервенцијама.
Сада је питање: колико се дешавања на Блиском истоку озбиљно узимају у обзир у балканским државама? Да, географски – Балкан јесте у Европи, али геополитички, он се налази између „два блока“. Он је стешњен између подручја „културе страха“ и „културе понижења“.
Заслепљеност западним сјајем утиче да се код Балканаца данас (не)свесно пренебрегава органска повезаност са Блиским истоком. Колико нам је „близу Блиски исток“ може се показати и на једном примеру из географије: уколико се један крак шестара забоде на тачку којом је означен Београд, а други развуче источно до сиријско-ирачке границе, оцртани круг на западу досеже до Лондона. Ирак је једнако географски удаљен од Балкана колико и Велика Британија.
Оптерећеност егзистенцијалним питањима и свакодневним бригама утиче да се то занемарује и заборавља. Вести из Ирака се зато примају као да се тичу Полинезије или Јужне Америке. Ваљало би зато да се у политичкој јавности, таман колико се говори о шкотском референдуму и потоњим дешавањима у ЕУ, истовремено покрене и питање дешавања на Блиском истоку и могућих последица по балканске државе. А затим да се започне и са израдом адекватне стратегије по том питању.
Комбинација „војног напредовања“ радикалног ислама ка Европи, масовних миграција до којих ће долазити услед дестабилизације Блиског истока, популационог пражњења Балкана узрокованог наставком економске кризе и демографским падом, могу за свега две-три деценије довести до тога да цело полуострво постане транзитно предсобље за имигранте. Бугарски политиколог Калојан Методијев упозорава како смо можда већ и у поодмаклој фази тог процеса, наводећи да процене о „горњој граници броја имиграната“ у Бугарској досежу невероватних пола милиона.
Ирак нам је ближи него што мислимо, а наша скора будућност и те како зависи и од развоја ситуације на Блиском истоку.
Оставите коментар на Ирак је ближи него што мислимо
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.