ИСИС губи, време је за тежи део посла

Главни недостатак у историји америчког уплитања у оружане прекоморске сукобе била је небрига за оно што ће да уследи по завршетку борби. Најјаснији пример је, наравно, америчка инвазија на Ирак 2003, кад су спонзори рата били немарни, не бавећи се озбиљно фазом после свргавања ирачког режима, која је била све само не стабилна и демократска.

Слично се десило кад су САД пратиле Европу у свргавању Муамера ел Гадафија у Либији. Кад су се нереди и сукоби наставили, шире последице по САД и међународну заједницу су се показале исто тако погубним. То посебно укључује стварање плодног тла за екстремизам и тероризам, будући да је инвазија на Ирак касније на свет донела групу коју данас знамо као ISIS.

Већи део оног што се примењује у свргавању режима такође се може применити и у победи над ISIS, недржавним актером који се домогао дебелог парчета земље и покушава да успостави државу. Наравно, постоје озбиљне разлике између правих државних режима и ISIS, краткотрајног феномена кога одликује варварство, потпуно нелегитимног и непризнатог. Било би тешко дати разлог зашто би требало да оставимо ISIS ту где јесте, док би се свакако могло изнети доста разлога зашто би данашњица била боља да се није обарао режим попут оног у Ираку. Међутим, постоји доста тешкоћа пред оним што потом долази.

Тим проблемима ће ускоро морати да се стане на црту. ISIS бежи. У Ираку су изгубили скоро половину територије освојену у офанзиви 2014. године, а ирачке снаге су у раној фази кампање преузимања Мосула, другог ирачког града по величини. У Сирији је та група претрпела велики пораз од владиних снага, које су заузеле Палмиру, док су противничке опозиционе милиције у офанзиви на северозападу. У међувремену, стижу и извештаји да се ISIS суочава са све већим финансијским тешкоћама као и да све теже успева да управља својом мини-државом.

У позадини таквог развоја расте неизвесност око питања „шта после“. Међународна дипломатија под патронатом УН ће се суочити с тим кад буде решавала политичку будућност Сирије. Свеједно, дипломате и даље преговарају, али интензитет догађања на терену форсира ту тему. Скорија дешавања у и око Палмире стављају до знања да ће се тешко десити да Асадова влада не успостави контролу над простором који је ISIS претходно заузео. То сиријску политичку формулу која се заснива на одласку Асадовог режима чини све компликованијом. Додатни губици ISIS на северозападу дешавају се у корист оних који су бацили око на територију у овом сложеном грађанском рату.

Што се тиче Ирака, сличну ситуацију је описао Томас Фридман у колумни написаној после посете тој земљи. Фридман цитира гувернера провинције Киркук: „Проблем у Ираку није Исламска држава. ISIS је симптом лошег управљања и секташва“. Без конкретних административних и политичких промена, „ситуација у Ираку би се могла погоршати“ пошто ISIS изгуби. Фридман даље објашњава: „Једноставно не постоји консензус по питању држања власти у сунитским подручјима која је ISIS окупирао. И зато, кад чујете да смо елиминисали калифа ISIS Абу Бакр ал Багдадија и да смо спустили заставу ISIS у Мосулу – немојте славити“. Конкурентске тежње између Курда и сунитских Арапа су највећи, али не и једини узрок овог нерешеног конфликта.

Тренутни развој ситуације против ISIS (у оквиру садашње политике САД и других) је један од разлога зашто су позиви на већу америчку војну интервенцију неоправдани. Други разлог између осталог су контрапродуктивне последице покушаја коришћења америчке војне моћи против екстремизма као и ризик заглављивања у блато компликованог рата попут овог у Сирији. Тон ургентности позива на ескалацију базиран је на лажним претпоставкама да су догађања у тзв. калифату уско повезана са међународним тероризмом на Западу. На пример, постоји веома мало доказа да је из централе ISIS стизала материјална и финансијска помоћ за недавне нападе у Паризу и Бриселу.

Још један разлог због којег је шире америчко војно уплитање неоправдано јесте тај што би таква интервенција, која би требало да убрза пад ISIS, само погодовала да испливају на површину неки фундаментални проблеми. Што се тиче проблема у којем је, како је ирачки провинцијски гувернер рекао, ISIS симптом, скорија војна догађања неће донети бољитак међународној безбедности. У мери у којој су дешавања у Сирији и Ираку повезана са претњом тероризма на Западу, та претња неће зависити од тога колико ће брзо ISIS нестати, већ шта ће остати после његовог нестанка.

Превод – Андреј Цвијановић

Извор: The National Interest/Нови Стандард