misa-djurkovic-240x240Уважени читаоци су могли да примете да већ дуже време не пишем о проблемима унутрашње партијске политике. Разлог је врло једноставан: она фактички не постоји у било ком смислу који је за нас релевантан.

На овим страницама сам пре неколико година детаљно објашњавао разлоге због којих је Александар Вучић 2012. добио подршку западних земаља да преузме власт у земљи и начин на који је он то искористио да преузме пуну контролу над свим изворима моћи у држави. Подсетићемо се, он је, на пример, и даље координатор свих обавештајних система у држави.

Вучић је човек који је више од двадесет година детаљно учио механизме освајања и контроле власти. Дуго, тешко и систематски се припремао да освоји власт и кад се тога докопао уложиће апсолутно сву енергију и сва средства да на том месту остане. У томе заиста нема релевантну конкуренцију јер ниједан од постојећих опонената није спреман да иде за освајање власти толико далеко као он.

Овде сам такође писао да су пре две године почели и проблеми у његовим односима са странцима. Наиме, ако се у периоду пре СНС-а политика у Србији креирала на линији амбасаде, тајкуни и политичари, од 2012 она се свела на однос Вучић – амбасаде. Кључни разлог за то је што је највећи број некадашњих моћних српских тајкуна финансијски руиниран (Богићевић, Лазаревић, Жунић, Перчевић итд), а они који су сада најбогатији директно су зависни од Вучића, па тиме њему и лојални. Но иако су односи Вучића и странаца постали сложенији и напетији, пре свега због чињенице да они не воле кад неко има две трећине парламента, ти односи су и даље довољно прихватљиви за обе стране. Недавна посета принца Чарлса, сталне похвале Берлина и слични гестови то потврђују.

Дакле, по свему судећи, и после ових избора може се очекивати да ће се политика и даље креирати на релацији: (исти) премијер – амбасаде, плус канцеларије ММФ-а, Светске банке итд. Једино неслагање око ових избора јесте то колико ће СНС да освоји мандата и у којој мери ће бити способан да сам креира владу. Логика странаца је јасна: слабији резултат СНС-а чини Вучића „отворенијим за предлоге“. Стога овај максимално мобилише своју партијску војску плашећи их да ето само што нису изгубили власт. Сетићемо се да је исто радио и пре две године. Његов циљ је да не пада много испод оних 48 одсто од пре две године, а у сваком случају да не иде испод 44 процента и да СНС добије сигурну натполовичну већину посланика.

Оно што је најзанимљивије за ову листу јесте невероватна имплементација модела који је познат из система Јединствене Русије. Вучић иде ка томе да на листу стрпа све могуће опције, укључујући и оне директно супротстављене. Ту су и анти-НАТО Лазански и НАТО-или-смрт Драгишић, и проруски Ђукановић и трилатерална Михајловићка, и „Рус“ Поповић и „Американац“ Драшковић итд. Иначе, једино је извесно да оснивач странке Тома Николић више нема ниједног свог човека на листи. Јасно је да са таквом листом бирачи не могу да гласају за било какву идеологију или политику. Али то је порука свима да могу или да буду део система, или да нестану. И то ће тако трајати док као и у претходним случајевима страни фактор једном не реши да је време за нове промене.

mekejn-vucic 2

Шта је са осталима? Ко познаје историју црногорске политичке сцене, препознаће лако све муке које опозиционе партије у Србији данас имају. Док ова констелација односа траје, основно питање за све опозиционе субјекте јесте како да се преживи до следећег изборног турнуса у нади да ће се у међувремену однос премијер – странци изменити. Преживљавање је могуће или уз заштиту странаца, или уз дозволу премијера, или уз неку врсту политичке магије. Како то изгледа у пракси?

СПС је до сада једини преживео између осталог зато што је био део власти и контролисао токове моћи и финансија. Вучић је опет расписао изборе да бих их из власти избацио и питање је како ће овај систем опстати ако не буде део нове владе и како ће Дачић изаћи на крај са унутрашњим опонентима ако резултати буду лошији него пре две године.

Радикали су истински добили ветар у леђа с хашком пресудом и од неког ко се бори за цензус могу да добаце чак и до другог места. Иако је Шешељ био изразито лојалан према Вучићу од свог повратка, СНС се изнервирао јер Шешељева цена нагло скаче, а и улази им у бирачко тело.

Сви остали (ДС, ДСС–Двери, Борис и другари, Радуловић) крећу се од четири до шест процената и боре се за цензус, што овде значи голи живот – без буџетских пара партије не могу да преживе. Ако се зна да је прошли пут СНС жестоко профитирао од чињенице да је чак 22 одсто гласова расуто и тиме прерасподељено, логично је закључити да ће и сада све урадити да бар три од ових листа остану испод цензуса. Ако гледамо шта ради „Информер” чини се да су основне мете, осим Доста је било, патриотска коалиција и коалиција око Тадића.

Укратко, ови избори немају много смисла и расписани су јер се СНС бојао за резултате у Војводини, а и чињеница да ће да добију једно девет месеци предаха није за одбацивање. Они су међутим нека врста предигре за вероватно много занимљивије председничке изборе следеће године, уз које ће највероватније опет ићи и нови парламентарни.

Научни саветник у Институту за европске студије


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Избори без политике

* Обавезна поља