Из земље или под земљу

У Србији и околним земљама владају две епидемије, смрт и одлазак у иностранство. Од пријатеља и комшија слушам о сахранама и одласцима у иностранство. Скоро сам ишао у Нови Сад на сахрану, приче су исте. Људи падају као свеће, или купе прње и одлазе. Комшија је већ купио карту и напушта Србију. Покушаће да нађе посао од кога ће моћи да уштеди. Жена му је трудна, чекају друго дете. Обоје су запослени, али да уштеде и свију кров над главом не могу у земљи у којој је Александру и Андреју Вучићу, Синиши Малом, Зорани Михајловић, Душану Вујовићу… све боље, а огромној већини све горе.

Колико људи познајете који живе боље у односу на период од пре доласка Тадића и његовог настављача Вучића на власт?

Од 2008. године живи се све горе. Све се продаје, од вере и историје, Косова и Метохије до рудника, вода, бања, очекују се Телеком и ЕПС који су засада преживели. У распадајућој територији нејасних граница, потопљеног манастира, прекривених ранохришћанских базилика, на насловним странама су криминалци, махом исти политичари и операцијама до непрепознатљивости измењена лица особа које за новац раде разне радње, од певања до пратње, мислим пословне.

Изменама прописа тврди се да је и особа која ради свега неколико сати месечно заправо запослена. Исељавањем, умирањем и статистичким манипулацијама званично опада незапосленост.  Каже несрећни Ивица Дачић, онај што је пре десетак дана рекао како би Сулејман Угљанин био ухапшен да је ово држава. Шта је он, балетан, ђубретар или потпредседник владе и министар спољних послова?! Елем, каже тај несрећник како су ови избори (по ко зна који пут) референдум. Јесу, референдум између смрти и избеглиштва које они желе да наставе и повратка наде у живот и повратка Србије.

Одлазимо из земље или у земљу. Јануар 2017. срушио је све рекорде по броју умрлих у Београду. У односу на јануар 2016. број мртвих је већи за 40 одсто. Кажу да је у Новом Саду још горе. Слично је и у другим српским градовима, мада читамо да је тако и у Сплиту. Политика, Курир, Вечерње Новости… сви су писали о томе.

Али Александар Вучић, онај који се слугерањски смеши Курцу, Шредеру, бин Зајебу, који не сме да зуцне на усташко дивљање у Загребу, на Зукорлићеву бесправну градњу, и који странцу даје масне паре из српских џепова што представља као успешне инвестиције, тај отварач никад отоворених фабрика чипова, мерцедесових аутобуса, или једне те исте фабрике чарапа која се сели по Србији, онај кога саветују НАТО крвник Тони Блер, белосветска протува Гузенбауер, Динкић чију је лутку у затворском оделу носао по митинзима пре доласка на власт, тај Вучић коме британски обавештајац Амадео Вотсон реформише полицију (пошто је за вакта Тадића успешно реформисао војску Србије), као Велики брат из Орвелове 1984. не избија са екрана, увек без опозиције.

Док се он смеши и самохвалише са ТВ екрана ми упорно падамо кроз амбис без дна. Зато су сваки избори на којима учествују он и сви они који су спремни да зарад фотеље и могућности необуздане пљачке препусте белосветском олошу преумљење наше душе и уништавање српског народа у Србији, Црној Гори и шире, заиста референдум.

Извор: Српсло Културни Клуб