Јужни Тирол и Рашка област

Јужни Тирол, као део историјске покрајине Тирол, био је један од најстаријих поседа куће Хабзбурга. Дошао је под њихову власт 1363. и под њом је остао до краја 1918. године, када су га запоселе италијанске трупе. Мировним уговором којим је окончан Први светски рат поменута област припала је Италији.

Између два светска рата Јужни Тирол није уживао аутономију. Њу је добио 1947. године, на основу „договора“ између Италије и Аустрије. Италија је као победница у претходном великом рату била међу онима који су наметали правила. Међутим, после пораза у Другом светском рату нашла се у сличној позицији као и Аустрија, па су победници, у улози арбитара међу пораженима, покушали да нађу неки компромис у вези са спорним подручјем између две подређене државе. Но, немачка мањина у Јужном Тиролу није била задовољна његовим карактером.

Уследиле су бурне деценије политичких натезања да би шездесетих година дошло до отворених сукоба. Екстремна фракција немачког (аустријског) сепаратистичког покрета започела је с терористичким акцијама, а односи између Аустрије, која је подржавала претензије сународника, и Рима, драстично су погоршани.Ипак, уз помоћ представника ОУН, спор је решен 1971. Јужни Тирол, односно Трентино – Алто Адиђе, како се званично регија зове, добио је широку аутономију у саставу Италије (асиметричан статус у односу на друге италијанске регије). С друге стране, Аустрија се обавезала да се више неће мешати у унутрашња питања Италије.

Тако су страсти незадовољне мањине умирене, али проблем није решен. Италијани, који чине већинско становништво у јужном делу регије, нису желели да прихвате да у целини већинско немачко становништво има превласт у аутономној регији са значајним компетенцијама. Отуда су се успротивили да буду део „немачке аутономије“ унутар Италије, па је до тада јединствена регија, према етничким критеријумима, подељена на две провинције. Постепено, оне су преузеле готово све надлежности регије. Услед тога је постојање регије Трентино – Алто Адиђе обесмишљено, тј. она сада представља пуку форму без икаквог стварног садржаја.

Толико о Јужном Тиролу који је према речима потпредседника СДА Санџака Ениса Имамовића, наводно, погодан да буде модел за аутономију „свих грађана“ наше Рашке области. Поменути политичар очито се није потрудио да нешто више сазна о примеру на који се позвао. Јер, следствено њему, „муслиманска аутономија“ у тзв. Санџаку свела би се – када говоримо о оном његовом делу који припада Србији – на око 25 одсто његове територије (јужни, и то не у потпуности, делови Рашке области). Муслимани су, иако због високог наталитета данас чине нешто више од 50 одсто становништва тог дела наше земље, сконцентрисани на малом подручју, а тешко је и замислити да би се православни Срби сложили да буду део Угљаниновог и Зукорлићевог „пашалука“.

Приче о аутономији тзв. Санџака неминовно значе призивање његове поделе (али и даље у оквиру Србије). Или неки мисле да су Срби, и то у својој матичној земљи, грађани другог реда, чије мишљење није релевантно? А ваљда нам је на овом нашем „брдовитом Балкану“ доста подела? Време је да се посветимо развоју и сарадњи, а не да призивамо нове несреће. Уверен сам да то жели већина грађана Србије ма које вере и народности били и у којем год њеном делу живели. Малициозне декларације које имају за циљ интернационализацију измишљеног „војвођанског питања“ или пак једнако штетне јужнотиролске пројекте на западу Србије – пласирају пре свега саможиви политичари који губитак подршке грађана, за чија се права наводно боре, покушавају да компензују авантуристичким предлозима.

Они неће проћи, а само могу да проузрокују непотребне турбуленције. Како рече један наш песник: „Србија није шака пиринча да је позоба свака врана коју донесе ветар!“ За разлику од Италије која је поражена у Другом светском рату, Србија је и у њему као и у претходном великом глобалном сукобу победила. То је био случај и са Првим (као и Другим) балканским ратом, током кога је ослобођена Рашка област, језгро српске средњовековне државности која макар у рудиментарном виду може да се веже за прве наше познате владаре из 8-9. века, о којима сведочи византијски цар Константин VII Порфирогенит (Вишеслав, Радосав, Просигој, Властимир итд). Они који заговарају сулуде нове аутономашке пројекте можда и не морају да знају чињенице о Јужном Тиролу на који се позивају, али би требало да буду упућени у историјат области у којој живе као и у своје етничке корене. Неукост и заслепљеност не доносе ништа добро!

Извор: Политика