Како ме је Наташа спојила с Чедом

Заиста сам грешан. Лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић, како сам разумно сумњао, ипак није остао сам. Поред њега је Наташа Мићић. Та чињеница на известан начин спаја Чеду и мене. Наиме, обојица смо, коначно, успели у животу. Њему је остала политички верна, мене је озбиљно извређала.

С таквим сарадницима, попут госпође Мићић, мени одувек симпатичан лидер ЛДП-а, не треба да брине за своју будућност. Наиме, у колумни недеље сам се, додуше кварно, заложио да Чеда уђе у владу, иако је на последњим изборима био много ближи нули него цензусу. При том сам бираним речима назвао господина Јовановића интелектуалцем и драматургом, за разлику од његових некадашњих најближих сабораца и саборкиња, попут Весне Пешић, Бранислава Лечића, Горана Петровића и још подоста људи који су га напустили. Наиме, њихов опис лика и дела лидера ЛДП-а не износим како не бих узнемирио читаоце млађе од 18 и старије од 65 година. Бојан Ђурић и Иван Андрић су од Чеде отишли ћутећи. Ваљда су, када су искуствено осетили да су вредности за које се лидер залаже пре свега вишак вредности, остали без речи.

Отуда не намеравам да нашироко полемишем са уваженом госпођом Мићић, чије су локне оставиле неизбрисиви траг у историји српског дизајна и политике. Наиме, њен несумњив углед међу грађанством, њене идеје и визија, пружају Чеди наду да ће га повратити у сам врх. Али, сећајући се какву је политику водила као одабрана, а не изабрана шефица државе, бојим се да ће политички опоравак њеног шефа ипак потрајати нешто дуже.

Моја идеја је била да анализирам шта би значило када би Вучић лидера без гласача, али са Наташом, угурао у владу. Наиме, партнерство са Вучићем, ако ме сећање не вара, желео је Чеда, а не ја. Ваљда, да би са вождом заједно делили сличне идеје. Сада Наташа то негира, па ме оплела, осврнувши се на мој новинарски минули рад ком, сав скроман, какав сам, немам шта да замерим. Наиме, потписао бих поново све што сам до сада написао: и у доба слобизма, и у епохи досизма, и за време Тадићеве власти и садашње доминације Вучића, ка коме Наташа толико кокетно не жели да тежи.

То се, госпођо Мићић, једноставно зове – реалност на терену. Ви сте политички трајали колико је потребно да се формирају локне испод фризерске хаубе. И који дан дуже. Моја маленкост траје, ево, већ 22 године. И то не само у најутицајнијој „Политици”, већ се, као амброзија, тако ширим по издањима као што су били београдски недељник „Стандард”, магазини „Форбс”, загребачки „Јутарњи лист”, те македонски портал „академик.мк”. И, последњих година, колумниста сам у „Недељнику”. Ако се не варам, то је најутицајнији политички њуз-магазин у Србији. Знам да вам се моја биографија не допада. Бар делимо иста осећања. Али, новинарство је слично политици. Трајете онолико колико вас читаоци, односно бирачи желе и колико вам верују. Ви, рецимо, гравитирате ка нули.

Не кривите мене, баршунастог, због тога. Реч је само о политичкој сили гравитације. Тај закон је попут Њутновог. Лично не бих имао ништа против да ваш таленат, који и даље лежи скривен, победи тај закон српске политике и да са тла уздигнете ЛДП до врхова власти. То не значи да би Србији било боље, али би тиражи новина порасли, а ми, сиромашни новинари, који не поседујемо фабрику тестенина или консултантске компаније, ако разумете ту малу игру речи, живели бисмо нешто боље.

Ширите то даље. И пробајте, госпођо Мићић, да се кандидујете на председничким изборима. Видим да сте уверени у исправност своје политике и вашу личну моралну чистоту. Пробудите хемију између бирача и вас, наметните им ваше вредности. Верујте ми, учинићете много доброг. Наиме, биће свима забавно.

И не губите наду. Срби воле аутсајдере. Нарочито када су аутсајдерке.

Извор: Политика