Кич југословенство и Нинова награда

Група од осамнаест писаца и списатељица објавила је деветнаестог јануара отворено писмо у којем се саопштава став како је жири за додјелу Нинове награде критике за најбољи роман године некомпетентан и како из тог разлога у предстојећим годинама не желе више да учествују у цијелој тој естрадно-медијској гунгули која са књижевношћу више нема превелике везе. Уз потенцирање некомпетентности жирија, поменута је и чињеница идеолошке монолитности жирија односно тенденције да се у вредновању романа више у обзир узимају ванкњижевни неголи књижевни критерији.

Дан касније, жири Нинове награде је објавио како је лауреат Саша Илић односно његов роман Пас и контрабас у издању новосадског Орфелина. За побједнички роман је гласало троје од пет чланова жирија. Преостала двојица гласала су за роман По шумама и горама Миленка Бодирогића, објављен такође у Орфелиновом издању. Имајући у виду да је Орфелин ове године објавио укупно два романа домаћих аутора, разложна је помисао да у свему овоме постоји нешто више од пуке коинциденције. Сам Илић, као свјежи добитник Нинове награде, изјавио је како су главне карактеристике оба поменута романа „југословенство и антифашизам“.

Наши медији скоро програмски склони симплификацијама одједном су почели да кроје наратив по коме је пројугословенски жири наградио пројугословенски роман, а томе се, ето, супротстављају некакви српски националисти. Тај фалсификат су здушно подржали типови попут Владимира Арсенијевића, кухара и писца, који је те двије вокације однедавно сретно здружио газдовањем у ресторану „Крокодил“. Дио јавности се олако упецао на ту причу, па у том смислу може бити занимљив покушај да је се мало детаљније анализира.

Дакле, у теорији, на једној страни имамо: Сашу Илића из Јагодине, Ивана Миленковића из Ћуприје, Марију Ненезић из Београда, Марјана Чакаревића и Бранка Кукића (оба из Чачка) и Теофила Панчића који је рођен у Скопљу, а свјестан себе постаје у Пироту. На другој страни су Владимир Табашевић из Мостара, Миро Вуксановић из Црне Горе, Емир Кустурица и Владимир Кецмановић (оба из Сарајева), Игор Маројевић, родом из Врбаса, а формативно Бокељ, Фрања Петриновић из Новог Сланкамена, Дејан Стоиљковић из Ниша, Лаура Барна из Баната, Мухарем Баздуљ из Травника.

И заиста, замислимо само пословичног Марсовца који треба да одговори на питање која је од ове двије петорке југословенска: Саша, Иван, Марија, Марјан и Теофил односно Лаура, Мухарем, Фрања, Владимир и Емир. На једној страни, све дубока Србија, на другој Босна, Херцеговина, Црна Гора, Бока, Србија, Банат, Срем и Бачка, три срца јуначка, и тако даље, и тако ближе. Нешто ми се чини да не би било претјеране дилеме.

Жири овогодишње Нинове награде

И генерално говорећи, језик којим пишу „бојкоташи“ је југословенски шаролик: има ијекавице и екавице, има оваквих и онаквих дискурса, има различитих поетика. Код чланова жирија и лауреата све је много уже, осим што лауреат чак и у једној те истој реченици награђеног романа нека страна имена пише етимолошки, а нека фонетски. Ниједан правопис српскохрватског, српског, хрватског, босанског или црногорског језика, не дозвољава такву праксу, али на „заједничком“ је то можда и океј. Видјели смо уосталом и већ да је постало помодно преводити романе са српског на хрватски (Великић и Виа Пула).

Не знам с којим правом Илић и „илићи увеоци“ мисле да захтјевају апропријацију појмова југословенства и антифашизма, али им то свакако неће успјети. Да парафразирам младалачки текст првог југословенског нобеловца: Сви ми који смо југословенску мисао пронијели неокаљану кроз братоубилачке бојеве и нисмо је затајили пред кривоклетничким судовима, знат ћемо је обранити и од бесавјесних књижевничких активиста и пргавих, самозваних политиканата

Они који су се ругали Петеру Хандкеу, који је бранио Југославију у једином тренутку у којем ју је имало смисла бранити, сада би да буду Југословени, сада кад то не повлачи било какав ризик и не носи икакву субверзију. Њихово тобожње југословенство лишено сваке политичке димензије је обичан кич. Њихова Југославија је фондацијски пројекат бирократске провенијенције. Више је југославенства у разочарењу оних који су се за њу борили прије тридесет година, а у међувремену су пљунули на сваку Југославију, неголи у прагматичним мантрама данашњих „регионалаца“. Гдје има више књижевности, показаће читаоци.

Насловна фотографија – Мухарем Баздуљ (Медија центар)

Извор: Данас