Кикирики принцип

Чешки премијер је одушевљен исходом шкотског референдума. Бохуслав Соботка лепшу будућност види „у интеграцији, не у распарчавању”. Стварно? Чеси су дакле против развода државних заједница. Али зар нису, заједно са Словацима, изабрали распарчавање Чехословачке као свој пут у „лепшу будућност”?

Ројтерс пак цитира задиханог високог званичника ЕУ коме је страховито лакнуло јер би отцепљење Шкотске било „катаклизма” која би подстакла друге сепаратизме и произвела „континент супарничких национализама” којим се не би дало управљати. За Белгијанца и европског комесара за трговину Карела де Гухта, одлазак Шкотске из Велике Британије био би „политички земљотрес раван распаду Совјетског Савеза”.

Ово пренадувано поређење добро ће послужити да илуструје панику коју је Алекс Салмонд изазвао у Лондону, али и другим европским престоницама.

А пре само две године, стратегија британског премијера њему и његовим сарадницима деловала је управо бриљантно. Ево како ћемо надмудрити Шкоте: Салмонд ће добити референдум, али гласачи ће моћи да бирају само између отцепљења и останка у Уједињеном Краљевству. Неће бити средњег пута и више права. То ће их на смрт препасти и тако ћемо одложити питање већих права за Шкоте за још 15 година.

Камерон је био толико задовољан својим планом да је за узврат пристао на два уступка Салмонду: да се гласање помери са 2013. на 2014, а бирачко право да и шеснаестогодишњацима.

Данас је јасно да је то била лоша стратегија, али су у оно време анкете показивале да су шансе да Шкоти гласају за отцепљење отприлике исте као и да Елвиса Прислија пронађу живог у друштву чудовишта из Лох Неса (да се послужим поређењем из британског „Обзервера”).

Сви знамо шта се после десило: Камерон је у сузама нудио Шкотима и више од онога што су му пре референдума тражили. Уместо мале, обећао им је „максималну деволуцију”, коју ће сад да траже и Велшани и Северна Ирска.

А отворио је и „енглеско питање”, које је у рангу политичких проблема оно што је „српско питање” било за бившу СФРЈ. Уследиће федерализација Уједињеног Краљевства у којој ће Шкотска добити више моћи. А какви су изгледи за политичку стабилност изразито диспропорционалне федерације у којој један народ, Енглези, чини 85 одсто становништва?

О томе би Енглези могли да се наслушају у Београду. После Салмондовог „величанственог пораза”, како останак у унији крсти јучерашњи „Гардијан”, сада и за њих почињу дилеме око тога где и ко сме да има право вета и да ли је фер да Велшани, Шкоти и Северни Ирци одлучују о свим енглеским пословима у британском парламенту, а да Енглези немају никаквог утицаја на то какве одлуке Велшани, Шкоти и Северни Ирци доносе у својим парламентима.

Читалац се можда сећа како је то некад било код нас. Покрајине Косово и Војводина имале су право вета на одлуке Савезне скупштине, док српска скупштина није имала право да блокира покрајинске одлуке.

Сад су Британци на путу да открију Кисинџеров кикирики принцип. Кажу да је Кисинџер овако Никсону тумачио своје противљење повлачењу америчких трупа из Вијетнама: „Повлачење трупа ће за америчку јавност постати као слани кикирики.

Што више војника будемо враћали кући, то ће Американци више тражити да их враћамо кући”. Нешто слично се у свету дешава с независношћу и правом на самоопредељење народа. Хоће ли тај процес довести до балканизације Уједињеног Краљевства у којој ће Енглеска на крају добити оно што је Србија добила: независност коју није тражила.

Ругала се руга, па постала друга, каже народ. Иако су Срби ваљда последњи који би имали права да се ругају већинским народима који се с тешкоћама споразумевају са својим мањинама, било је злурадости у овдашњем навијању против империје која је некада по целом свету произвољно цртала границе у песку (од Ирске до Кашмира, од Судана до Палестине), да би се онда деценијама дуж тих граница водили ратови.

Али важније је нешто друго, горчина изазвана сазнањем да некомпетентност и неморал страних политичара јасније сагледавамо када греше код куће него у иностранству.

Не види се то само из Београда, али по чему су ови људи незаобилазни фактор у свим кризним „контакт групама” света? Шта их квалификује да поред својих решавају туђе кризе? Неко ће, попут Мајкла Игнатијефа, рећи да су интервенције попут оних у Босни и Србији деведесетих биле могуће јер је геостратешки поредак био посве другачији: Русија је била пред колапсом, а Кина је тек излазила у свет.

Српску судбину је запечатила политичка самоувереност запада која се заснивала на буџетским вишковима и еуфорији наводне супериорности либералног демократског модела у униполарном тренутку који је уследио после распада Совјетског Савеза.

То је самопоуздање изветрило с дефицитом и политиком стезања каиша, да бисмо онда од Ангеле Меркел сазнали да је „мултикултурализам” у име ког смо бомбардовани мртав, а на примеру Шкотске да се сви народи и сви лидери осећају и понашају слично када губе домовину.

Јесте ли приметили како је Дејвид Камерон уверавао Шкоте да му срце пуца од љубави за њих, да би им такорећи у истом даху претио да ће да им ускрати валуту, пасоше и Европску унију – ако гласају како им налаже њихово, а не његово срце?

Нашла сам негде како шкотски сецесионисти тврде да ће после независности бити пуни љубави за своје јужне суседе Енглезе. Ако се читалац сећа, исто су и Албанци поручивали Србима у време Ахтисарија: зебња око независности рађа насиље, али све ће после бити боље…

И још нешто. Ако је паника захватила Лондон и Брисел због референдума у ком је шкотски премијер против себе имао Енглеску, Европску унију, НАТО и Америку као и своју домаћу штампу, са све Би-Би-Сијем (уз изузетак једног јединог листа, „Хералда”, који је позвао грађане да гласају „за”), замислите шта би било да је Салмонд добио подршку највеће светске силе.

Замислите да су постојали независни, из иностранства финансирани шкотски медији који би агитовали за осамостаљење. Замислите да је неко моћан Шкотима сугерисао да ће после независности за њих потећи мед и млеко?

Уместо тога, стизале су им претње да ће остати без валуте, да ће велике банке да преселе седишта у Лондон, да ће изгубити заштиту НАТО-а, да ће Шпанија да стави вето на њихов пријем у ЕУ, да им ММФ прориче економску низбрдицу…

Педесет седам одсто оних који су гласали за останак у заједници рекло је јуче да је на њихову одлуку највише утицао страх од губитка валуте и финансијских последица. Камеронова љубав је заправо била кампања страха.

За разлику од Шкота, Муслимани, Албанци, Словенци, Хрвати, сви су са Запада добијали охрабрење и подстрек да иду. Нама су из Лондона и Брисела пак сугерисали да нисмо модерни, да нисмо Европљани, да не заслужујемо место за столом пристојних нација, да морамо да се учимо европским, западним вредностима.

И ово: да Срби ваљају, не би се други ни отцепљивали од њих, а чим се отцепљују, значи да смо их тако тлачили да смо заслужили све што нам се деси, и горе…

Сада откривамо да неки од наших душебрижника не познају ни историју ни географију нашег дела Европе. Не могу да се сете ни где су проводили референдуме за независност, а где нису. Не причамо о обичним Американцима, које бије глас да не би могли ни на мапи да пронађу земље које САД бомбардују: причамо о државним званичницима.

Некад је реч о лапсусу и непажњи, али некад је амнезија политичке природе, ваљда као код чешког премијера. Украјински председник Порошенко је ових дана у америчком Конгресу доживео стојеће овације, а бивши амерички амбасадор Џон Хербст описао га је јавно као умереног центристу, одлично решење за лидера.

Интерно је, пре само неколико година, исти господин Хербст за Краља чоколаде (стари надимак који Американци за Порошенка више не користе) у депеши Викиликса користио други израз: „осрамоћени олигарх”.

А што се Шкота тиче, они могу да наставе да праве одличан виски. Који, ако хоће, могу да пију док грицкају кикирики.

Извор: Политика