Колико прекланих вратова – толико нових спратова

Kад већ нико неће ај да ја кажем оно што би сви требало да знају – Рамуш Харадинај је велики човек, људина, Србенда до коске и неколико десетина милиона евра, минимум!

Потерница за њим је заправо неспретно формулисана захвалница и замолница, покајница заправо због неправде учињене том симпатичном, кућевном и човекољубном младићу, који јесте нескромно писао о својим злочинима али је скромно ћутао о задужбинарству у централној Србији које превазилази „задужбинарство“ над Србима на Kосову и Метохији!

Доле су за њим и браћом остали преклани вратови, а овде, машала – спратови!

Спратови, јашта море, и то какви, врхунска градња, цена малтене ко за брата (ал не Даута), предност при куповини вероватно расељенима (како то нежно звучи), односно, протеранима, отеранима и раскућенима с Kосова и Метохије!

Где?! У Новој Пазови, аман, ено се беласају на мајском сунцу вишеспратнице дунђер Рамуша који, према писању београдске штампе, новац од дроге, шверца оружја и осталих донаторских вечери и вечера с овдашњим чаушима, пропира кроз улагање у некретнине широм Србије, баш као и брат му, поменути Даут, који нервозно обиграва Новим Садом пратећи конвоје с оружјем и гледајући у коју хуманитарну акцију да уложи лову, знан као и брат по донирању органа – углавном туђих!

Не, није спрдња, нити је спекулација, само се позивам на писање медија, рекох, које мало кога дотиче јер нема ток скандала који не може да надигра пар ваљаних сиса у „Паровима“ о којима ће се телалити данима, док добри војник Рамуш не фушерише по централној Србији, баш како није ни по Kосову и Метохији!

Човек је поставио стандарде, сад их само поштује…

Оно што ми је поштујемо јесте, написах, човека којег ето као прогањамо молећи Бога да нам га нико никада не изручи, осим у случају ако је заинтересован да дође и лично преда кључеве станова срећним власницима, што би, вала, и био ред!

Толико му дугујемо, најмање, он се нама одужио – за сваки преклани врат подигао је по спрат (па и више, богами), тако да је потерница апсурдна не само зато што га овде прижељкују колико и трипер, већ и због тога што би се можда испоставило да је уложио и у реконструкцију затвора у који би био смештен, па би још убирао и кирију!

Шалу на страну, све је ово настрана шала што нам чине, убеђени да смо толики идиоти који ће поверовати да се до раја мора кроз пакао, с обзиром на нови коридор којим се пут скраћује за најмање три сата…

Речју, добри наш Рамуш је сасвим у праву кад каже да неће дозволити формирање Заједнице српских општина (ЗСО) на KиМ уколико постане премијер, јер чему нешто што би партијским апаратчикима давало легитимитет да испијање пива пред драгстором називају заседањем ЗСО, кад је већ у централној Србији формирао толико кућних савета који факат имају већа овлашћења него што би мучена ЗСО имала, осим да на профактуру наручи још по туру и добије по туру кад им полицајац KПС-а подвикне: „Ћија ноне, ајде разлаз, доста сте заседали за данас, немој да приводим на трежњење!“

Kао неко ко се годинама скромно бори за незаборав хероја с Kошара морам, ево на крају, признати власти да је испунила обећано, а да тога и није свесна – подигла је монументални споменик витезовима најкрвавије битке на Kосову и Метохији ’99!
Уместо некаквог белега у парку добили су читаве стамбене блокове који ће сведочити о херојству јунака с Проклетија!

Додуше, није баш пригодно окупљати се о годишњицама и полагати венце због кућног реда и нервозних комшија, али споменику се у зубе не гледа, као ни ктитору, осим ако није насмејан на потерници, пардон, захвалници!

Чисто да подсетим, напад на Kошаре предводио је Агим Рамадани, кукавички крволок из Јуника који је из заседа, склупчан кaо твор у жбуњу, убијао децу – војнике!

Гроб му је мало подно карауле, на једној заравни с које пуца поглед на Метохију!
Надређени му је био Рамуш Харадинај, инвеститор да се на тој заравни направи спомен обележје „јуначинама“ које су на живо…нећу даље, не могу…превише је наше деце остало на мртвој стражи крај Kошара…

Рамуш им се, ето, „одужио“, а и Србија (власт) њему!

Kаолико је хумки подигао по Kосову и Метохији и колико спратова по остатку Србије вала најмање што можемо да учинимо јесте да га прогласимо почасним конзулом на Kосову!

У ствари, не можемо ни то, нисмо признали Kосово, беше, чекамо да оно призна нас као државу…

Дивни младићи та браћа Хардинај, кажем ја! Срећа па се и многи у власти слажу с тим па их ћерају по принципу: „Е, па нећемо тако! Ако ћеш да бежиш нећу да те јурим- не играју се тако шугице, већ ти треба да кажеш иза којег си дрвета па да те тражим у жбуњу…“

Извор: Два у један