Кондирење на будућност

Док је хватао ред за оклагију и даску за месо маде ин Ћуприја који, виа Скандинавија, стижу у Бубањ поток, стигао је само да узвикне „Ил’ си лав или си зека“, упс, „или ниси лав“, пардон – „Или си за прошлост или си за будућност“! Звучи опасно мотивационо, као да нам се рат спрема, не дај Боже. Канцелар је, наравно, као и одувек што је, „изабрао будућност“. И још тврди да само он води у будућност, а сви други, замислите, у ружну прошлост…

Један мој друг, локални гуру из Мачве (з.п. „Richtown“) који, управо, годинама покушава да повампири прошлост на ушћу Дрине у Саву, морао би посебно да се забрине. Јер, тренутно је преокупиран Селиштем, локацијом где би да изгради куле стражаре (чардаке), реконструише шанчеве са кољем, обнови старо гробље са вишевековним споменицима. Ту, у атарима Хајдук Станка, Зеке Буљубаше, близу Дубља где се био устанички бој с Турцима пре два столећа и где су, пре једног века, заједно покопане кости српских и аустроугарских војника, ту где је Милићева „Радован кула“. У Црној Бари, у коју су се, из Средачке жупе, из Метохије, на размеђу 17. и 18 века, под двојицом Арсенија, селили и овде населили историјски преци Исаковића, српског граничарског живља, међу њима и оберкапетана, а на крају и пуковника петроварадинске пуковније Вука и брата му Трифуна (у роману, Аранђела), и Павла, јунака „Сеоба“ Милоша Црњанског.

Значи ли то да и мој друг Пуза и његови пријатељи, „позитивци“ из Богатића, хоће да врате прошлост, па још и да се њоме размећу, уместо да узберу будућност као гњилу крушку? Јер, белодано је да је Вук Исакович, као аустријски војник – крајишник, место да се посвети трговини као сви промућурни Срби тога доба, сањао о томе да „освети Косово“…

– Данас полажемо још један камен темељац за будућност, и почињемо све јасније да видимо ту будућност, а ускоро ћемо моћи да је дотакнемо – рече Канцелар на полагању лопате са бетоном у једну од рупа „Београда на води“. Не каза ли и да смо „дотакли будућност, и да више не могу да нас зауставе ни лажи ни страх ни киша“?

Не знам зашто ми је ових дана у примислима стално Стеријина Фема којој смета све што је подсећа на њену опанчарску прошлост и њен покушај да пребегне у вишу класу и постане угледна дама, да се (по)кондири. У то име Фема мења себе, свој изглед и понашање, учи се новим манирима, прибавља луксузан намештај, облачи слугу у ливреју, али изнутра остаје оно што јесте и што је и била. Али, она је у сталном фаталном сукобу са својим јуче, и настоји да се отресе свог дотадашњег живота, да га заборави као ружан сан, а укућане да преобрази. У својој занесености и уображености вређа и понижава најближе, одриче се најрођенијих, али, понижена и осрамоћена, и даље остаје окружена само варалицама и хохштаплерима.

… Фема (узме наочаре и гледи кроз њих): Коми фо!… Пропопо, Анчицхен, како се ноблес тамо гди си служила унтерлондрује? (Јован Стерија Поповић, „Покондирена тиква“)

Ову надреалну сцену стављања окулара гледали смо – ево 12. месец је од тада – као видео покривалицу уз вест да је Његова екселенција, у мају 2015, одаслала Канцелару кроки платформе о Косову (то је она тзв. наша јужна покрајина у којој се, однедавно, не признају личне карте Републике Србије), на коју одговора нема, а Екселенција – ћути.

Па се нешто питам: Ко је, у ствари, оличење ружне прошлости Србије – Срби утописти, грађани који поштују идентитет своје државе (а и прошлост је обавезни део њеног идентитета!) или они који су, „у оквиру својих могућности“, лудих деведесетих, допринели нашем назадовању и свеопштој беди?

Извор: Данас