Aleksandar-djikicСрби на Косову и Метохији су најугроженија популација у Европи. Апсолутно зависе од Србије, а у косовском друштву су на маргинама свих маргина. Не знам да ли би просечном Немцу било могуће објаснити како то да вам неко може ући у кућу, живети у њој, обрађивати вашу земљу, а да ви за то време живите у неком избегличком смештају. Мислим да то цивилизовани свет не би одобравао, али та истина се није пробила, каже др Александар Ђикић, професор на Универзитету у Приштини, измештеном у Косовској Митровици.

Недавно је основан Српски национални форум. Откуд идеја да се оснује?

– Иако је до идеје за оснивање СНФ дошло релативно спонтано, она је потекла од људи који по својим личним и професионалним интегритетима имају одређену тежину и искуство на простору Косова и Метохије, а може се рећи и у Београду. Тако да се може слободно рећи да је потпуно зрело и компетентно формулисана. Иницијативни одбор, који се састао за Видовдан 2014. у Грачаници, састојао се и од професора, издавача, правника, новинара, пословних људи. То су били људи из свих крајева Косова и Метохије, а што је до сада била једна од основних мана било каквог организовања српског народа из покрајине.

Због чега мислите да је Србима са КиМ потребно још једно удружење?

– Тежак положај у коме се налазе Срби са КиМ недвосмислено указује да је оснивање Српског националног форума потребно. Могуће је да постоји велики број организација, али то се не мери бројевима, него ефектима које српске организације производе по српски народ. А ефекти су поражавајући. Зато је и циљ нашег удружења да указујемо на праве проблеме, и да ангажујемо компетентне људске ресурсе за решавање тих проблема. А проблема је много.

Најавили сте да ћете у свој рад укључити интелектуалну елиту која би радила на проналажењу оптималних решења за проблеме Срба на Косову. Шта то значи?

– Мислим да је прикладнији термин „Срба са Косова“, или „Срба са Косова и из Метохије“. Зашто? Зато што ако кажемо „Срба на Косову“, ми аутоматски искључујемо велику већину тог унесрећеног народа, коме је живот на КиМ онемогућен, и који је силом приморан да живи негде друго. Тиме сами себе дисквалификујемо. Јуна 1999. две трећине Срба је под страховитом репресијом и одмаздом било принуђено да напусти своја огњишта. И ја сам тада био део те избегличке колоне од 250.000 људи. Нећу погрешити ако кажем да је више од 90 одсто квалификованог и висококвалификованог кадра: професори, наставници, инжењери, лекари тада избегао са КиМ. На тај начин, народ који је остао на Косову и у два села у Метохији је, условно речено, остао обезглављен. Ми за ових 15 година нисмо успели те људе да озбиљно укључимо у процесе повратка, који је симболичан, а затим ни у друге процесе које диктира овај историјски тренутак. Е зато је укључивање интелектуалаца неопходно, и свака друга прича која их искључује је неозбиљна.

Најавили сте и округле столове и трибине. До сада је таквих догађаја на тему Косова било много. У чему ће се размена мишљења које ће организовати СНФ разликовати?

– До сада је на тему Косова било таквих догађаја, али су се они кретали у доменима етномузикологије и „високе политике“. Ти догађаји су, случајно или намерно, удаљили КиМ од српског човека. Колико београдских средњошколаца данас зна где су Дечани? Не верујем више од 20 процената. Е то је ефекат сувопарних, јалових, „реда ради“ догађаја. Зато се и дешава да на протестима у Београду, организованих поводом тешких проблема на КиМ, присуствује мање људи него на утакмицама фудбалског клуба Чукарички. Ми те грешке нећемо понављати. Нећемо бежати од политике, али ћемо је повезивати са животним проблемима КиМ, а тиме и помоћи својој држави, која се често не сналази у датим околностима. Очигледан пример несналажења је демонстрација паравојне формације муџахедина у Новом Пазару која је директна последица слабљења позиције Србије на Косову.

А које су теме за СНФ важне?

– Ми стално каскамо за догађајима. Не идемо им у сусрет. Ево, на пример, једна тема је обавијена велом таме, и њоме ће се СНФ свакако бавити – а то је питање приватизације на КиМ. Усред српске енклаве на централном Косову налази се огроман комплекс првокласног обрадивог земљишта којим је газдовала једна друштвена фирма. Фирма је отерана у ликвидацију и сада ће тим земљиштем вероватно газдовати Албанци. Или, шта ако у том процесу приватизације некоме падне на памет да уступи на неки период, на пример на 99 година, Шару, Рогозну или Мокру гору, а све су то подручја са доминантно српским становништвом. Шта мислите, након 99 година, какав би био национални састав? О томе данас нико не прича, а сутра ће бити касно.

Шта је највећи проблем Срба на КиМ?

– Дефинитивно највећи проблем Срба са КиМ је што су непрестано предмет етничког чишћења. И то није појава новијег датума. Траје то већ деценијама. Јун 1999. године и 17. март 2004. су само најдрастичнији моменти. Када сам ја полазио у школу, у Ђаковици у којој су Срби били убедљива мањина, у први разред је уписивано од 120 до 140 деце. У годинама пред рат, тај број је опао на 40 до 50 (при томе, не може се рећи да је наталитет у Срба у том делу КиМ био мали). Дакле, проблем се не може решити док се не дефинише и афирмише као проблем, а онда се ради по општеприхваћеним стандардима и Европе и целог цивилизованог света.

Од 1999. до данас разне струје и опције су предводиле Србе на КиМ. Је л’ има неко од њих да је радио тај посао како треба?

– Улога Српске православне цркве, пре свега патријарха Павла, владике Артемија и других клирика од којих су неки и животом платили, у најтеже време је била заиста херојска. Мислим на раздобље од 1999. до 2001. године. Да се тада СПЦ није поставила како се поставила велико је питање колико би Срба данас опстало на КиМ. Међутим, касније се кристалисало много политичких опција, које су из различитих разлога чиниле штету целокупном српском националном корпусу са КиМ. Било је ту и личних интереса, незнања, неспособности… А главни недостатак јесте што су све те политичке опције наступале разједињено, без сагледавања целокупног тешког положаја у коме су се налазили Срби са КиМ.

Очекујете ли да ће нека политичка опција послушати експертска мишљења која ћете им понудити?

– Знате, када вам се поквари аутомобил, ви одете код мајстора да питате за савет или га ангажујете да квар отклони. Ако то не урадите, нећете далеко стићи, и коштаће вас знатно скупље. Тако раде паметни, а има и оних који терају „док се крчаг не разбије“. Сигуран сам да ће наш рад многима бити интересантан. Ми смо безусловно отворени за све.

Уколико не послушају, да ли планирате сами да се политички ангажујете?

– У овом тренутку о томе не размишљамо, али ако се заиста укаже потреба све је могуће! Наравно, и у том случају биће ангажовани најбољи међу нама.

aleksandar djikic

Црна рупа људских права

Уколико Срби не могу да остваре ни основно право да косовске институције користе српски језик, може ли да се говори о постојању икаквих права Срба?

– Употреба језика, а нарочито ћириличног писма је само индикатор свеукупног положаја српског народа. Осим на неким званичним документима (личне карте, на пример) ћирилицу не можете нигде видети, па чак ни у косовским институцијама и њиховим званичним интернет презентацијама. То што се приказује као двојезичност, више је намењено међународном фактору, да се прикаже да Срби имају права. Да је то тако, довољно сведочи лош „српски“ језик у тим документима. Није се нико потрудио да барем ангажује некога коме је матерњи језик српски да то коригује или лекторише, па не мора да буде Србин. Међународни фактори то нужно уважавају јер им тај мулти-култи приказ користи да оправдају силне милијарде својих пореских обвезника које су спуцали на црну рупу људских права.

Измештени завичај

* Александар Ђикић рођен је 1962. године у Ђаковици. Од ране младости бавио се новинарством у коме је деведесетих година прошлог века, како каже, достигао пуну зрелост пишући за београдске недељнике „Дуга“ и „Круг“.

* Један је од оснивача српског гласила са КиМ „Глас југа“, а данас се бави политичком анализом и аутор је запажених текстова на порталима Нова српска политичка мисао, Фонд стратешке културе Русије, Кошев и другим. Запослен је на Пољопривредном факултету на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

* Живи на релацији Београд-Косово. После 1999. године посећивао је родни град, а каже да му је сваки одлазак узбуркао емоције.


Извор: Вести.нет

Оставите коментар

Оставите коментар на Косметски Срби најугроженија популација у Европи

* Обавезна поља