dejan lukicСада, на крају лета и после кратког боравка у родној груди, како би изгледао сажет опис моје земље, изречен српским тајним оружјем – горком сатиром и јетким афоризмима? За почетак, после две седмице у отаџбини и при идеји да јој се коначно вратим „закључио сам да је носталгија (у туђини) ипак боље решење“.

Осиромашила Србија, али одбијам да је све догурало до безнађа. Имам и аргумент: Премијер нам улива наду у боље сутра; слушам га, очаран, како свака два минута излеће из сата на зиду и „након сваке реченице прави важну, драмску паузу – да народ стигне да се прекрсти“.

Сећам се, у протеклој новогодишњој ноћи и Председник нам се обратио како би нам се дигао – морал у боље сутра; „То је био његов допринос најлуђој ноћи.“ Биће, каже, боље, само не рече да л’ у Швајцарској ? А зашто не би било боље и код нас? Истина, „у нас тренутно не ради милион људи, не рачунајући запослене“, али Срби су жилав народ, нимало инфериорнији и способнији од Швајцараца, само кад нас не би спречавале објективне околности. И у нас би, као на обожаваном нам Западу, „два и два било четири, само да имамо два и два“. Свеједно, разумни оптимисти тврде како ми „можемо и боље, само не знамо да ли ће дно издржати“.

Прaзничави и пргави Србин, каквог га је Бог створио, хтео би до тог „бољег сутра“ већ јутрос и не верује у ништа што му се обећава из „куку-сата“. „Толико смо се навикли на лажи да нам и истина изгледа као издаја националних интереса.“

Није лако бити Србин, то само нама успева. Сви гласају за владу, а нико јој не верује. Додуше, сви знају да „власт квари државника, али ни наши државници њој не остају дужни“. Нема те власти, државе и друштвеног поретка који српски државник не може да растури. Дај му у руке ту Швајцарску ујутро, увече ћеш имати Бурунди.

Није то зато што је Србин неспособан, задрт, каприциозан и деструктиван него, напротив, зато што је постао, летаргичан, утучен и некако плишан: „И кад комшији цркне крава, српски бик иде да газди изрази саучешће.“ Такви смо никакви, постали. Ево, оде Косово, а Србин ни да зуцне. Истина, Влада јесте клекнула пред бриселским ултиматумом, али је одмах Србима лепо објаснила да „Србија никада неће признати да је признала Косово“; да „Косово није на продају него смо само одлучили да га издајемо“. А и Бриселу смо – кажу инсајдери – сасули у лице: „Имате луду срећу, господо, ваш ултиматум се поклапа са нашим циљевима.“ То су Вучко и Дачко одбрусили Бриселу, а Србима лепо објаснили да сила бога не моли и какав би нас тек грдан белај снашао да смо се српски јогунили: „Да нисмо пристали на све не бисмо добили ништа.“ Мало ли је? Па и пре него што смо потписали ту предају Косова лепо смо их упозорили, да виде с ким имају посла: „Имамо и ми наш ултиматум: дозволите да испунимо све ваше захтеве.“

Али, народ к’о народ: заћорио, не слуша глас разума, не разуме политику и дипломатију. Кад би разумео било би му јасније да, јесте да су нам они у Бриселу и у Америци узели Косово, „али нас, бар, сада у томе искрено подржавају“. Зар је и то мало Србину?

На крају, лепо нам је, овако затуцанима, Влада објаснила да је „Косово и даље део Србије са којим (истина) још нису успостављени добросуседски односи“. Мало стрпљења, господо!

Заиста, није лако бити Србин, то само нама успева са овима. И није нам Обама крив. „Поставили смо ове на чело, па сада не знамо где нам је глава.“

А што се мене тиче, ништа од овога не би ни било, да није било америчких љубимаца нашег Премијера и нашег министра иностраних дела. Па је моменат да се још једном сетимо покојног Бране Црнчевића: „Колумбо, је… те радозналог.“

А куда плови овај брод „сазнаћемо кад исплива на површину“.


Извор: Vesti.online

Оставите коментар

Оставите коментар на Куд плови овај брод

* Обавезна поља