Куманово или Македонија у рату

У Македонији траје прави рат. Кажем траје, зато што је овај сукоб почео давне 1992. када су Албанци у тој земљи, без обзира на велика права која су уживали, прогласили „Републику Илириду“. Реч је о тихом рату без фронтова, који је на глобални план изнео тактику сличну „личењу“, тихом и злочудном протеривању другачијег становништва са племенске територије. Ускоро ће бити навршено четврт века планског разарања македонске државе. Грађански рат из 2001. и Охридски споразум само су најважнија прекретница у овој деценијској борби. Пре три године на Смиљковоском језеру у близини Скопља убијена су петорица Македонаца. Починиоци су ухапшени, али не и налогодавци. Осуда је довела до масовних демонстрација и немира. Званично објашњење је да је реч о злочину исламиста. Ипак, у Македонији и шире мало ко је поверовао у ту тврдњу. Пре две године, усред Скопља, поново је проглашена „Република Илирида“.

Албански народ у Македонији, чија је највећа странка у владајућој коалицији, против чије воље је немогуће водити ову државу (без обзора на чињеницу да Албанци чине за четвртину мањи удео у становништву ове државе него што Срби чине у Црној Гори), очигледно није довољно заинтересован за националну револуцију и стварање уједињене државе свих Албанаца путем рата. Зато је увек, и 2001. и пре неколико седмица, било потребно да државне полицијске станице и граничне прелазе нападну јединице маскираних терориста са територије Републике Србије, тачније са покрајине под „заштитом УН“ познате као „Косово-УНМИК“. За време владавине Милошевићевог режима није забележен такав напад, али су трупе Војске САД стајале на тој граници и „дрхтале“ од, како је један од њих рекао за неку од америчких телевизијских станица, „милион српских војника који се крећу између Хрватске и Македоније“.

Сведоци смо процеса који више није усамљени земљотрес.  У Македонији траје истински рат. Недавно је нападнута усамљена полицијска станица, сада у Скопљу гину социјалци, а у Куманову у суботу и недељу траје рат албанских терориста и македонске полиције.

Шта је предузела Европска унија? Шта чине Сједињене Државе? Албанско Косово је њихова творевина, без њих никада не би настало овакво какво је данас. Чињеница да данас у сред Европе постоји гнездо и уточиште терориста њих не узбуђује. Шта би се догодило да из Србије ка српским земљама полазе групе наоружаних војника непознате команде, одлучних да нападају цивиле и војнике суседних држава? Или је можда проблем само у томе чијим би оружјем били наоружани?

Рату који по свему судећи почиње у Македонији и који још дуго неће имати фронтове, већ ће тактиком грипа годинама ломити и можда уморити македонску државу, претходиле су политичке изјаве Едија Раме и Хашима Тачија. Има ли ово везе са некажњеним изјавама највећег политичара међу тиранским молерима о уједињењу Албанца модерним или, ако је то немогуће, конвенционалним методама?

Док траје агресија на једну суверену и међународно признату европску државу, намеће се још једно питање: да ли умерена, опрезна и постепена реакција премијера Македоније Груевског и председника Иванова у суштини говори у прилог тези да је овде у питању украјински сценарио. Само што су у Украјини локални Руси и екстремни Украјиници  противници, док су у Македонији Албаци и екстремисти из опозиције савезници? Да ли би увођење реда у Македонији, какво налажеу њен устав и пракса сваке модерне државе, довело до активирања познатих механизама који су после прошле побуне министра одбране Македоније послали у Хаг, а терористе на власт?

Преко српске границе, ово мало што је остало према Македонији после окупације Косова, нема више македонских полицајаца, цариника и граничара. У Београду је у суботу заседала координација служби безбедности. Пре неколико дана је председник Николић, познат по својим гафовима, позвао на стварање Балканског савеза против Албаније. Замислио је, у својој промишљености и знању, да руководи чланицом НАТО-а (Грчком), против његове друге чланице (Албаније). Николићева спремност да води политику преко новина не умањује потребу промишљеног и дугорочног деловања. Нама је данас потребна сложена политика која дугорочно треба да заштити Србију. Насупрот томе, код нас је на делу тактика изласка из косовске кризе, спремају изборе који ће легитимисати избацивање Косова из Устава Србије. За то време говориће много а радити мало. Ђукановић пак верује да ће га чланство у НАТО-у, које подржава трећина грађана, спасити за дуги низ година. Можда ће га пример Грчке ускоро разуверити.

Једино што је за сада добро у свему представља чињеница да је за постојећу кризу логички немогуће окрвити Србе из Македоније  и Србију. То је први случај после 1945. године.

Извор: Напредни Клуб