kusturicaКулминација прославе стоте годишњице Сарајевског атентата која ће се одржати у Андрићграду биће перформанс у којем ће се Гаврило Принцип са анђеоским крилима спустити са неба и убити Франца Фердинанда. О значају пуцња који је пре једног века означио крај епохе, слободарству Младе Босне и савременим погрешним интерпретацијама историјских чињеница за „Политику” говори прослављени редитељ Емир Кустурица, идејни творац пројекта Андрићграда.

Драматизација у којој Принцип има крила непогрешиво буди асоцијације на анђела Гаврила који у неколико религија симболизује гласника. Чега је гласник Гаврило Принцип?

Он је пре свега гласник слободе. Он је човек који је донео слободу робовима. У перформансу у Андрићграду Принципу ћемо одати почаст кроз слике које показују велики занос и надахнуће.

Ми те вечери оживљавамо сећање на оне који су својим потезима јужнословенским народима дали шансу да се еманципују. И ја мислим да су сви до једног народа, и они који су направљени и они који су постојали пре, доживели еманципацију и преживели. И уопште нема дилема око Принципа као гласника слободе. Још за време Тита било је провокација да ли је он био националиста, а сећам се да је мој отац једном новинару шездесетих година рекао да је Принцип био револуционар, а не националиста. Велики људи који доносе промене имају крила, а Принцип је бранио идеју слободе.

Како се данас брани идеја слободе?

Пре свега поштовањем традиције и њеним оживљавањем. Могли смо себи да дозволимо да заборавимо Андрићеву 50. годишњицу Нобелове награде, као и 200 година од рођења Његоша. Све што је изнад политике смо почели да укидамо и да тиме смањујемо оквир слободе. Верујемо у пролазне теме, а ове праве, суштинске, које нас одржавају и које нас држе на ногама и слободне – њих поништавамо. Зато мислим да је обележавање стогодишњице рата подсећање на слободу која је изборена. Изборили смо се за слободу али сад је право питање да ли ћемо да је одржимо. Ја мислим да има шансе. Код нас постоје људи који цене слободарство и који кроз институције, али и кроз развијање индивидуалности која нам је урођена, могу да сачувају стечену слободу.

Не смемо заборавити да је Гаврило Принцип био човек којег су повратком демократије у Србију хтели да забораве и чак да му укину улице и да Младу Босну пониште, нешто слично ономе што су историчари Кристофер Кларк и Маргарет Макмилан у својим књигама направили.

Мислим да смо још довољно јаки и довољно поносни да то не дозволимо.

За Андрића сте рекли да је највећи уметник свих времена, а он је уз то био и припадник Младе Босне. Шта вам се чини, како би он данас гледао на поделе и гложења око узрока Првог светског рата и улоге коју је ту одиграла Млада Босна?

Он је био егзистенцијалиста и своју филозофију је показао и у докторском раду „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”. Касније је заправо све што се дешавало успео да кроз свој вокабулар и кроз вокабулар те уздрхтале земље смести у свој препознатљиви жанр.

Ову годишњицу рата видимо и као загледаност Иве Андрића над Младом Босном. Он је тридесетих година прошлог века причао о побуњеним народима. Од Младих Италијана Гарибалдијеваца, руских анархиста свих врста до наших младобосанаца…

Ја не знам како би он реаговао да види Андрићград. Можда би одмахивао руком. Али то је питање врло условно шта би се њему свидело. Сигуран сам да би неким стварима био разочаран, али би неким другим био и усхићен. Све би то Андрић некако у свој егзистенцијалистички вокабулар убацио.

Један од најугледнијих универзитета на свету, амерички МИТ (Massachusetts Institute of Technology) саставио је недавно листу особа које су оставиле највећи траг у историји, а списак за Босну и Херцеговину је поређан овако – Гаврило Принцип, Иво Андрић, ви…

Врло ми је блиска тема аматерског атентата и прича о лику Гаврила Принципа. Још је Дедијер писао како је капетан Танкосић одбио Принципа када се пријавио за регрутацију у Балканским ратовима.

Фасцинантно ми је да се један такав чин какав је тираноубиство изроди из велике осетљивости једног плавооког младића. У међувремену сам открио да је Гаврило имао плаве очи и да је чак и судија који је судио њему и његовим помагачима био у неверици. Није веровао да је неко такав извршио атентат јер уопште није личио на злочинца или зликовца. Дакле, чак и они који су му судили тврдили су оно што ми доживљавамо гледајући Гаврила данас. Он је нас ослободио ропства и ту је његова величина. Тираноубиство постоји у историји али ови који то називају тероризмом убацују чињенице у гротло које није штетно само за нас већ и по њих.

Гаврило Принцип није убио Франца Фердинанда у Бечу, него у анектираној Босни и Херцеговини, а при томе та анексија никада нигде није верификована. Гаврило Принцип убио је поробљивача и окупатора.

andricgrad-vidovdan

У години у којој се обележава век од избијања Првог светског рата запажена је хиперпродукција књига из пера угледних историчара где се износе нешто другачији ставови о узроцима Великог рата…

Пре почетка рата на западноевропским фасадама све је изгледало мирно, али рат је јако дуго спреман. То се најбоље очитује у писму Оскара Поћорека, тадашњег гувернера БиХ, упућеног аустроугарском министру Леону Билинском у Беч 13 месеци пре Сарајевског атентата. Ту се види да се још 1913. спрема рат и да германске земље треба да крену у коначан обрачун са Словенима.

Због тога треба направити, треба изрежирати ситуацију према којој су Словени започели рат.

Ни мала деца не верују да смо ми тај рат започели. Тако се јављају историчари који однос према прошлости креирају из данашњег контекста а не на основу тадашње реалности, па су тако настале разне спорне књиге. Мени је јако жао што је Кристофер Кларк прошао тако некажњено јер је најпре о нама накарадно говорио као о последњим терористима а онда је дошао у Београд и рекао да ми нисмо клијент Запада. А написао је то што је написао. Чини ми се да постоји читав један ланац између 1914. и 1992. где се у неком пригушеном тону заборавља прошлост и ко је био злочинац а ко је био жртва и да се жртве претварају у злочинце.

Сарајевски атентат се збио на Видовдан, датум који има готово митско значење у српској историји. На Видовдан се отвара и Андрићград. Какву симболичку поруку шаљете?

Мислим да је то главни саборни и драматични дан у историји свих Срба и да је заправо тим даном увек морала да се заврши једна историјска етапа. Одатле је јасно зашто ми имамо такав однос према том датуму. Утолико је и овај Видовдан срећан тренутак колико год је био болан у прошлости зато што добијамо један нови град јединствен у словенској култури и свему ономе што нам даје мултиетнична различитост на којој живимо.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Кустурица интервју – Принцип је гласник слободе

* Обавезна поља