mihailo_medenica_01Изгубићу изборе, знам, реално је, доста ми је свега, а опет – зашто бих изгубио изборе, није реално, нек изгубе неки други, ево преузећу одговорност за њихов лош изборни резултат ако треба, што ја да изгубим кад ништа нисам урадио?!

Мислим, урадио сам много, можда и превише, вероватно највише у историји рада, али изгубићу, осећам, народ не воли оне који раде и не говоре о томе али шта ћу – не волим камере, не волим пажњу јавности, нервирају ме политичари који за собом воде аутобус новинара и показују некакве ливаде на којима пасе стадо оваца а они убеђују народ како ће ту бити фабрика за производњу камена темељаца за будуће фабрике, чим убедимо овце да предају своје захтеве у писаној форми, разиђу се у миру и сачекају још само две године до…

Не ми, већ ти који вукљају сироте новинаре, зашто бих ја растеривао нечије овце, побогу, јер једнако дрхтим над судбином сваке од њих, баш као и људи, али људи су проблем, штета што овце не гласају иако неки тврде да…

Ма изгубићу, то је сасвим извесно, нема ме довољно у медијима, превише радим, устајем док сви још спавају – нема кад народ ни да ме види, упозна, чује, уради мајице, шољице и постељину с мојим ликом!

Ево, пре неки дан истрчим на секунд из Владе до пекаре по погачице и нико да ме пропусти, а ред ко иностраних инвеститора пред мојим кабинетом! Питам бакицу испред мене могу ли преко реда јер Србија не може да чека, а она ми одговори: „Ниси ти Вучић, мали, па да те пропустимо! Стој и чекај, где журиш, да нећеш можда на посао, сувише си млад да би га уопште имао, а и да си у пензији, не би имао за пекару, ха-ха-хах!“

Нисам желео да се расправљам, није бакица крива што не зна ко сам?! Нема шта, у држави где сви знају за Змаја од Шипова нема места за човека мојих идеја, визије, енергије, посвећености, вредноће, поштења, скромности…

Можда да распишемо изборе за нови народ, мајку му? Да л’ је по Уставу, мада не знам зашто не би било кад је по њему и Косово део Србије, ха-ха-ха…

Узалуд ме теше другари из агенција за истраживање јавног мњења – каква црна 52 одсто, нисам ни близу цензуса, али не кривим никог: „сам пао – сам се убио“, не могу против судбине иако је добри мој Небојшица обећао да ће ухапсити и њу ако треба и доказати да ради за тајкуне, западне амбасаде и Пајтића!

Шта ли је уопште с младим Небојшом из Београда?! Да ли је дете успело у животу, да ли је неко препознао његов потенцијал или је сирома’ морао за мандата „жутих“ да се одлије у иностранство као и толики мозгови пре њега?

Да сам остао у оној лондонској гвожђари данас бих увелико био шеф магацина, али не, желео сам да се вратим, да учиним нешто за своју државу и народ, а сад сам на прагу пораза јер презирем популизам, празна обећања, фантомске успехе, појављивање у временској прогнози, гостовања код Лее Киш, сазивања конференција за штампу како бих саопштио да немам шта да саопштим али да је и то историјско саопштење…

Шта је требало да урадим?! Да се пријавим у онај шоу „Твоје лице звучи познато“ да бих имитирао Синана Сакића, рецимо, не бих ли се допао гласачком телу?! Нек онда гласају за Ђошу, ето им га, па нек их он одведе до ћупа на крају дуге, а зна се ко је довео дугу у Србију и свечано је отворио, но…

Не, изгубићу, знам, можда је боље да се на време повучем и препустим листу Зорану Бабићу – он барем може да издржи до краја кампање без одласка у тоалет, а и диви се изборима ментално и физички. Срећан је ко дете кад добије оне шарене папириће на гласачком месту и кад му напрскају прстић оним спрејом, показује га ко дете кад извади крв па три дана не може да чачка носић њим…

Сувише сам отворио душу овом народу, зато ћу и изгубити, сасвим сигурно, требало је да се држим искључиво фабрика, тунела, космодрома, кула и градова на води, али…

Ма не би ми било жао да изгубим од бољег, али од себе, а толико сам се пута променио да више не знам јесам ли у кампањи против себе или подржавам све што радим за Србију, но…

Изгубићу, ок, помирио сам се с тим, видимо се у „неком другом филму“, само да отворим нови погон за режисере, сценаристе, статисте и дублере.

Главног глумца имам…


Извор: Недељник

Оставите коментар

Оставите коментар на Ламент премијера Александра

* Обавезна поља