cvijetin-milivojevicДа појасним тврдњу из „Слона на Аутокоманди“ („Данас“, 27. 5. 2014): мислим да премијерови ПР саветници са „трулог Запада“, осим „органа“ ЦК КП Србије из 1949, убрзано ишчитавају и друге референтне изворе!

Штиво број 1: „Пред Партијом је задатак да земља, у процесу социјалистичке изградње, пређе с коња сељачке, мужичке, сиротињске, с коња економије срачунате на разорену сељачку земљу – на коња којег тражи и не може да не тражи за себе пролетеријат, на коња крупне машинске индустрије, електрификације, Волховстроја итд. Комунизам – то је совјетска власт плус електрификација читаве земље.“

Штиво бр. 2: „Ми треба да уклонимо из својих редова све идејне слабости и незналаштво. Погрешна су сва гледишта која прецењују снагу непријатеља и потцењују снагу народа. Ми смо потпуно свесни да ћемо у нашем наступању имати још разних препрека и тешкоћа. Треба да се спремамо како бисмо савладали најжешћи отпор који ће пружити сви страни и домаћи непријатељи… Зора свиће. Ми сада треба да уложимо све напоре.“

Штиво бр. 3: „Шта значи руководити, ако је политика партије правилна и ако правилни односи између авангарде и партије нису нарушени? Руководити под тим условима значи умети убеђивати масе у правилности партијске политике, истицати и спроводити такве пароле које приводе масе позицијама партије и олакшавају им да на свом властитом искуству упознају правилност партијске политике, подизати масе на висину свести партије и, на тај начин, обезбеђивати подршку маса, њихову спремност за одлучну борбу. Зато је метод убеђивања основни метод којим партија руководи класом.“

Штиво бр. 4: „Упозорићу вас само на једну ствар, коју сам више пута примијетио, а то је – неправилан однос према критици и самокритици и то не само у основним организацијама, већ и у вишим. Многи чланови Партије нерадо примају критику. Разумије се, није најпријатније да те неко критикује, али је корисно за васпитавање чланова Партије. Иначе може завладати у партијским организацијама гњили либерализам и малограђанштина. Ради такозваног склада у организацијама, гледа се кроз прсте најприје за мале грешке, а касније и за велике. То је врло опасна ствар за правилан развитак партијских организација и васпитавање чланова Партије. По томе треба оштро ударити и нека се другови не боје да критикују ако су у праву. Онај члан Партије који се због тога љути, није зрео комунист; он мора то да увиди.

Најбоља особина комунисте јесте самокритичност, строгост према себи самом, према својим грешкама, али и прихватање критике других, ако је она на мјесту, то јест с разлогом. Но, будемо ли, у првом реду, строги према самим себи, то јест – самокритични до највишег степена, онда неће бити потребе да нас други критикују. Овај отпор према критици најчешће долази због сујете и нескромности, што је врло лоша особина људи, а нарочито се тога морају ослобађати комунисти.“

Аутори револуционарне „лектире“ су, редом, Владимир Иљич Уљанов Лењин (говор из 1919), Мао Це Тунг (реферат из децембра 1947), Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин (дело „Питања лењинизма“) и Јосип Броз Тито (обраћање на ИИ конгресу КП Србије).


Извор: Данас

Оставите коментар

Оставите коментар на Лектира уз Вебера

* Обавезна поља