Магареће године

Хвала влади у Мадриду и шпанскоме краљу што (још) нису признали независност једине НАТО државе у Европи, али, док сам јуче слушао изјаве наших званичника против референдума у Каталонији, никако из видокруга нисам могао да склоним лик генсека Северноатлантске алијансе из 1999, оног Солане (значи, Шпанца!) који је издао наредбу: „Спржите ту земљу Србију!“

Не спорим ни да су ми, као једном од оних неколико милиона „магараца“ („… који не мењају мишљење“) међу Србима, једине ископине којима сам се, у последњих пола године, обрадовао, оне у Пионирском парку, испред, и даље важеће, адресе Председништва (иако је Врховник, бива, био нешто обећао)…

Допуштам да сам „магарац“ (да цитирам уваженог председника Републике) и стога што никако не могу да заборавим, а камо ли опростим Његовог екс-екселенцији то што је своју условну слободу због противуставног наређења Уставном суду да не расправља о Бриселским споразумима тј. капитулантским парафима садашњег Врховника и Доврховника, те своје ћутање о судбини свог смехотресног „Кроки крокија платформе о КиМ“ – у бесцење купио/продао за једну обичну канцеларијицу и бесплатан стан у дедињској вили…

Дакле, нема већег комплимента него кад те, као у случају моје маленкости, неко ко је врховна мера и критеријум свих ствари које јесу да јесу и оних које нису да нису, пре неку деценију, када је био гласноговорник ратног хушкања, међунационалне и међуверске мржње, од миља зове „српским издајником“ и „страним плаћеником“, а данас те – само зато што си онда био против братоубијања, а данас нећеш да ћутиш о мејнстрим политици националног аутошовинизма и нихилизма – назове именом „нацош“.

Толики увод, само да бих вас подсетио шта је, прекјуче у Јајинцима, на комеморацији жртвама немачког терора, казао човек који је објавио да је „Немачка савезник Србије“: „Немамо права да заборавимо на сва наша стратишта, на убијену децу, не смемо заборавити да су неки хтели семе да нам затру… Немамо право да заборавимо, али морамо да опростимо да гледамо у будућност, због деце, да не пролазе кроз оно кроз шта су прошли њихови преци! Стварајући нова и чувајући стара пријатељства, боримо се да се мрачне епизоде прошлости не понове, јер се боримо за живот и смех сваког нашег детета… Србија данас има пријатеље у свету, и међу државама са којима је ратовала. Данас нам је Немачка пријатељ и то сматрам успехом, инвестицијом у будућност!“

Уместо неверице (није, ваљда, анонимни писац Врховниковог говора мислио да су те десетине хиљада невиних жртава кривци што Србија још тада није „гледала у будућност“?!), прочитајте шта је о још нечијој љубави према Немцима, „родољубивим Земунцима“, зборио изасланик Главног усташког стана проф. Станко Дрнас: „Свиjет се подиелио на два табора. Један нам је пријатељ, а други непријатељ. Овај који се бори с нама, то је онај који се бори на челу удружених народа. Овај пропровиеда нови поглед на живот и то тако да једину признату вредност, марљивог радника и грађанина сматра као највишу вредност, док друга страна проповеда једину признату вредност, не рад него злато, не крух од зноја и труда, него крух од бљештавог злата. Кад се хрватски народ ставио на разкрижје, онда ни једним часом није предомишљао, него је сдушно припао овоме првом табору, јер зна да нема никаквих рудокопа, нема злата, него има своје људе, своје мишице и да својим радом прави свој крух онакав какав Бог проповеда… Зато се ми налазимо на страни Њемачке, на страни оних који се боре за бољи живот…“ („У – Граничар“, тједник за Земун и Срием, Земун, издавач Главно равнатељство за промичбу, 13. вељаче 1943, циена 3 кун)

Извор: Данас