Мартовске иде

Март је за нас несрећан, турбулентан месец.

Парадокси историје мале земље која се налази симболички и стварно на „раскршћу свих путева“, на незгодном месту где се сударају и срећу Исток и Запад, како смо некада учили у школи, можда се најбоље виде ових дана, када се ова напаћена, ојађена, уништена земља сећа своје прошлости.

Прво долази 9. март, и сећање на водене топове, демонстрације, и разочарања која су дошла после. Затим, два помена – Слободану Милошевићу који је умро у затвору у Хагу 11. марта 2006, и Зорану Ђинђићу, убијеном 12. марта 2003, говоре о судбини Србије можда више и речитије од било ког споразума, од било ког историјског заокрета, од било ког политичког слогана.

А за који дан, Србија ће, обележити и 17. годишњицу бомбардовања од стране НАТО, које је почело 24. марта 1999.

Занимљиво је, на пример, како је амерички сенатор Џон Мекејн, један од најватренијих заговорника бомбардовања СРЈ који је недавно био у Београду и дочекан са одушевљењем, ових дана изјавио у интервјуу“Гласу Америке“ да Србија такође улаже напоре у одржавање мирнијих односа са суседима на Балкану, тако да је „далеко догурала у последњих 10 до 15 година, нарочито под актуелним премијером“. Мекејн је додао да „Путин врши притисак на Србију кроз медије и пропаганду, Србија и САД ће морати заједно да се супротставе томе“.

И док се Србија ових дана дели на оне који воле Мекејна и на оне који воле Путина, на оне који верују да је за нове поплаве крив Бог, и на оне који су убеђени да је Србија постала пловна јер актуелна власт није ништа урадила да подигне насипе и очисти реке и потоке од тона ђубрета; док новине пребројавају ко је био на чијем помену, и у колико колона патње се деле поштоваоци Ђинђићевог дела; док медији пребројавају ко све није био на помену Слободану Милошевићу, и док се по друштвеним мрежама воде прави мали ратови у вези са љубављу, мржњом, прелетачима, прошлошћу и будућношћу, око тога ко са ким шета до Новог гробља, и ко Ђинђићу полаже венце, а ко све Милошевића заборавља, док се над Ђинђићевим гробом свађају власт и опозиција око тога ко има право да полаже венце, а ко се радовао Ђинђићевој смрти, Србија гледа у оловно небо.

Занимљиво је да је на свечаној академији одржаној поводом десетогодишњице смрти Слободана Милошевића супруга бившег председника Србије и СРЈ Мира Марковић, из Москве, поручила да је Југославија била прва жртва неоколонијализма у Европи. Блиски сарадник Милошевића и бивши премијер Србије Никола Шаиновић је рекао да ће тек судити време о Милошевићу и да је књига историје још отворена.

„Истина полако излази на видело. Милошевић је човек који је храбро стао на размеђе историје, а за своја уверења је платио највишу цену. Његови страни противници су поновили модел опробан на Милошевићу и направили хаос на три континента“, рекао је Шаиновић.

И док се љубитељи Мекејна радују што ће Србија раме уз раме са Америком да заустави Путина, и док се чак и блиски гласноговорници Владе јавно спрдају са посетом председника Србије, Томислава Николића Русији, и његовим сусретом са Владимиром Путином, док најватренији пропагандисти ЕУфорије нешто не виде да је ЕУ у великим проблемима, дотле Србија, мокрих ногу, али стоички, прима вести о томе да Америка „само жели да Србија постане земља одрживе демократије“ као што каже нервозни амерички сенатор.

Мало је оних који имају памети да примете да је велики малер када се амерички сенатор, у само двадесетак дана толико страствено заинтересује за неку малу земљу. Кад се ономад Америка страсно интересовала за Србију, Милошевић је био проглашен архитектом мира на Балкану. Можда има оних који ће да помисле да је Мекејн главни доказ да Србија више није мала, није мала – трипут ратовала!

Додајмо списку мартовских догађаја – још један. Најављено је да ће Војислав Шешељ, крајем марта, морати да се појави у Трибуналу у Хагу, на изрицању пресуде. О томе српска власт, али и опозиција – ћуте. Министар полиције је, наиме, рекао да он са тим нема ништа и да је на потезу тужилаштво. Војислав Шешељ је рекао да се добровољно неће предати по други пут.

Извор: Вечерње Новости