Минут ћутања над Македонијом

За званично Скопље „терористички напад” је згодна формулација јер оно, по моделу некадашњег понашања Србије на Косову и Метохији, сматра да ће тако придобити међународну подршку, али и мало времена док се на терену не разрачуна са нечим далеко опаснијим.

Али овде је заправо реч о оружаној побуни, која сваког тренутка може експлодирати у лице Македонији и у неповрат однети њене остатке државности на албанским етничким територијама. А то су полиција и војска, која може упадати у непријатељски расположена села и предграђа, „заводити ред”, а потом се повлачити и за собом остављати згаришта и цивиле спремне на обрачун и коначни раскид са „државом узурпатором”.

Некадашња српска матрица дубоко подељеног друштва пресликала се и на Македонију. Власт (Никола Груевски) оптужује се за изазивање међуетничких тензија и да сукоб користи за одржање режима, а опозиција (Зоран Заев), једнако као некадашња српска опозиција, сматра да се проблем може решавати другачијим средствима.

„За догађај у караули Гошинце имамо снажне индиције да га је креирала власт”, изјавио је Заев, који је пре три дана у интервјуу за „Политику” оптужио власт да је креирала зло у Куманову.

Овакву катастрофалну неусклађеност, међупростор и громогласно ћутање међународне заједнице испунили су Албанци већ виђеним потресним сликама жена, деце и избезумљених грађана који напуштају своје домове.

Заокупљени међусобним обрачуном, македонски политичари не желе, не могу и не дозвољавају да се види шта из основа потреса и угрожава њихово друштво. За решавање проблема Албанаца у Македонији, као и проблема на Косову и Метохији, држави су били потребни страни савезници. Београд их није нашао или их није могао наћи, а Скопље их није стекло јер Албанци уживају огромну подршку Запада. Потребна је већа жртва, освета неконтролисаног очајника, тренутак личног помрачења или зле намере, па да се коначно одустане од оваквог устројства Македоније.

Лаж да се ради о изолованом терористичком нападу и премештање тежишта на споредне проблеме може скупо коштати Македонију, а лицемерна политика у којој учествују и лидери македонских Албанаца доприноси да се дијалог у оквирима македонског система никада не догоди.

Искуство са таквим обманама и пројекцијама, у којима је увек неко други крив за стање у нашем дворишту, усавршено је у разореној Југославији, а на микроплану слаби и незаштићени плаћају превелику цену или нестају док политичари траже решења. Албанска етнократија, успостављена у свим балканским државним системима у којима живе Албанци, наметнула је као једино решење уступке националним захтевима и коначном уједињењу Албанаца. Јасно је да се хаос прелива са Косова и Метохије, али је још јасније да већина албанског становништва Македонију, Србију, Црну Гору или Грчку види као окупаторе.

Јасно је да се чак овог пута и градско становништво Куманова придружило, пружило логистику и подршку борцима за слободу. Страх да се о томе говори, под изговором чувања међунационалних односа, самоубилачки је.

Док је са неке кумановске раскрснице, пристојно удаљен од места сукоба, извештавао новинар ТВ Б92 и док су иза његових леђа пролазила возила македонске војске и полиције, чуло се како незадовољни људи бесно вичу на њих. Ко су они, шта имају против снага које се боре против терориста, да ли је могуће да су то присталице Зорана Заева, које су прозреле политику Николе Груевског? Биће, ипак, да се ради албанском становништву, које са „своје територије” псовкама „испраћа окупаторе”.

„Са Србима смо завршили, сад ћемо ове овде да средимо”, говорио је возач једном познатом новинару Албанцу из Приштине док га је таксијем возио из Скопља да после 1999. године организује своју редакцију.

„Чудио сам се и смејао његовој причи. Међутим, он је знао више од мене, сукоб у Македонији кренуо”, сведочио је овај новинар.

Данас је на смрт осам полицајаца једне признате државе, на осам убијених полицајаца у Европи, на осам живота несталих док су радили свој посао, пало тешко ћутање демократског света.

Из визуре српског разореног друштва то је нормална појава, али шта се дешава са мишљењем просечног Македонца или са породицама несрећних жртва? Очај, понижење и губитак као последица немоћи и неспособности.

С друге стране, за већину Албанаца, четрнаест жртва из Куманова, а биће да их има више, постали су хероји, пали су за свету ствар националног ослобођења и уједињења. Истина је да се они овде не руководе идеологијом исламске државе, нису они овде да спрече српски геноцид, нису они овде ни домаћи, ни странци – они су своји на своме, а ћутање демократског света је одавање поште херојима и жртвама.

Ћутање демократског света је минут ћутања над Македонијом.

Извор: Политика