Мистерија несталог боинга

ЛОНДОН – Потрага за несталим малезијским авионом наставља се на југу Индијског океана, где је наводно пре 18 дана завршио „боинг 777”.

Мистерија око лета МХ370 ипак је, изгледа, далеко од разрешења и многа су питања још отворена, а „питање свих питања” је: Како је у 21. веку могуће да „тек тако” нестане џамбо џет?

Како пише Би-Би-Си (ББЦ), прво питање без одговора је – зашто је лет са 239 људи из Куала Лумпура ка Пекингу 8. марта нагло скренуо улево. Подаци са војних радара потврђују да се то заиста десило: МХ370 је без најаве скренуо са предвиђене руте, а транспондер који шаље сигнал контроли летења у том тренутку је већ био искључен.

Стручњак за безбедност летења Гај Гретон за ББЦ каже да су нагле промене курса „веома ретке” и да се пилоти на такав маневар одлучују само ако имају озбиљан проблем, попут пожара, наглог губитка притиска или напада, па преусмеравају авион ка најближем месту за слетање.

Ако „црна кутија” која бележи догађања у кокпиту никад не буде пронађена, све теорије о овом питању биће чисте шпекулације.

Питање је, такође, да ли је разумна сумња да је пилот планирао да се убије.

Ако се то заиста догодило, не би било први пут у авио-историји: сматра се да се баш то догодило у авионским несрећама 1999, кад је пао авион „Египат ера”, као и две године раније, кад се срушио авион „Силк ера”. Подаци Мреже за безбедност авијације (The Aviation Safety Network) показују да је од 1976. године забележено осам авионских несрећа које су повезане са самоубиством пилота.

У случају актуелног малезијског авиона, власти су претресле куће пилота и копилота, али нису обелодањени никакви докази који би поткрепили претпоставке о самоубиству. Било је шпекулација да је капетан Захари Ахмад Шах можда био узрујан због раскида са женом, али засад нема доказа да је због тога био помућене свести.

Полиција још истражује и симулатор летења који је пронађен у његовој кући.

Питање је и да ли је сценарио отмице уопште могућ.

Стручњаци се слажу да је насилни улазак у закључану пилотску кабину немогућ: врата су отпорна на метке, а не могу се развалити ни секиром. Чак ако би неко успео да насилно уђе у кокпит, док би успео – оставио би довољно времена посади да пошаље СОС сигнал. Могуће би било једино да је неко упао у кокпит у тренуцима кад није закључан. Неке авио-компаније, попут изреалског „Ел Ала”, имају дупла врата управо због таквог сценарија.

Питање је и да ли је могућ сценарио да је нестанак авиона заправо био незгода.

Већина досадашњих теорија заснива се на претпоставци да су комуникациони системи и траспондер намерно онеспособљени. Од те претпоставке полазе и малезијски званичници, судећи по досадашњим изјавама.

Ипак, пилот и аутор књиге „Зашто авиони падају” (Why Planes Crash) Силвија Вригли верује да је могуће да се десила серија догађаја која је случајно одвукла авион са курса. „Нешто је могло да пође наопако у фазама. Могла је ватра да захвати део авиона, па да падну неки системи, а да авион остане недирнут. Могло је да дође и до губитка притиска, постепеног”, каже она.

Вриглијева подсећа на пад авиона „Хелиос ервејза” 2005. у Грчкој, када је у пилотској кабини дошло до губитка притиска, после чега је због недостатка кисеоника посада била онеспособљена, а авион је наставио да лети на аутопилоту. „Да Хелиосов авион није ударио у планину, наставио би да лети док не остане без горива. Не кажем да је тај сценариј вероватан, али није ни немогућ.„

Пилоти истичу да је једна од првих акција коју предузимају у случају опасности да пошаљу поруку контроли летења. Да би сценарио „серије незгода” био вероватан, морало је да се деси да одмах, током „прве незгоде”, падну сви системи за редовну комуникацију са земљом.

Поставља се и питање зашто ништа није предузето чим се искључио транспондер, који комуницира са радаром на земљи.

Транспондер је искључен кад је МХ370 прешао из малезијског ваздушног простора у вијетнамски, изнад Јужног кинеског мора. Стручњак за тумачење података о лету Дејвид Бери каже да би, да је авион нестао у Европи, контрола летења то одмах приметила и подигла узбуну. Ако ништа друго, кажу стручњаци, контрола летења у Европи би тражила авион који је најближи оном који је нестао са радара, који би могао да успостави директан контакт. Пилоти, наиме, користе систем за избегавање судара у ваздуху, који открива транспондере других авиона – а систем се користи да се летелице не би превише приближиле једна другој.

Бивши пилот „боинга 777” Стив Баздиган каже да се сећа да у тој зони летења – граничног малезијског и вијетнамског ваздушног простора – постоји „рупа” у везама са контролом летења од десетак минута.

Занимљиво је и да нико на тлу није приметио нестанак авиона – малезијска контрола летења је, вероватно, сматрала да је „предала” лет Вијетнаму и заборавила на њега.

Кад је реч о комуникацији са војним сателитима, поставља се питање зашто нема једноставнијег начина да сателити лоцирају авион који је нестао.

Претрага изнад океана, око 2.500 километара југозападно од аустралијског града Перта, заснива се на фотографијама које су обезбедиле комерцијалне компаније.

Ден Шнур каже да је познато да постоји најмање 20 сателита који имају довољно добру резолуцију да би могли да обезбеде такве фотографије. Од тих 20, најмање 10 рутински сликају Земљу свакодневно, а слика стиже за два, три сата. Међутим, откривање слика које би могле бити од помоћи дуго се чека, због количине материјала који стиже са сателита.

Чињеница је да веома мали и брзи балистички пројектили могу бити уочени веома брзо, захваљујући сателитима, па се поставља питање како су пропустили велики и, у односу на ракету, спори џамбо џет.

По мишљењу другог аутора који се бави авионским несрећама, Лоренса Гонзалеса, „то указује да тамо негде у свету постоји неко моћан ко зна где је авион, али не жели да о томе говори…вероватно због националне безбедности или зато што не жели да открије колико је софистициран сателит који његова држава поседује”.

Отворено је и питање да ли је авион, кад је остао без горива, једрио пре него што је заронио у океан, или се стрмоглавио и одмах загњурио.

Одговор на то питање зависи од питања да ли је пилот још пилотирао. „Ако је био под контролом пилота, авион је могао да се спусти на површину воде и једри. Ербас који се спустио на њујоршку реку Хадсон изгубио је оба мотора, што изазива исте последице као да је остао без горива, а пилот је успео да безбедно атерира на воду”, подсећа Гретон.

Уплакана родбина путника несталог авиона

Питање је и да ли су путници знали да нешто није у реду.

Ако није дошло до великог квара, нејасно је да ли би путници знали да се ишта дешава, посебно ако није било очигледних знакова некаквог обрачуна на лету. Такође, сат после поноћи већина би спавала, а ујутро би могли евентално да закључе да је „сунце на погрешној страни света”.

Путници су могли да осете кад се авион попео на 45.000 стопа па нагло спустио на 23.000, након што је променио курс – што малезијске власти тврде да се догодило.

Једна од теорија је и да је нагло дизање и спуштање авиона смишљено да би изазвало губитак притиска, какав може да онесвести или чак убије човека.

Већина се слаже да путници вероватно нису схватали да је нешто пошло по злу, јер – поставља се питање зашто нису користили своје мобилне телефоне.

Кад је током терористичких напада на САД 11. септембра отет лет 93 „Јунајтед ерлајнза”, путници су масовно звали рођаке и пријатеље, обавештавајући их шта се дешава.

Међутим, ако је авион био на висини од 30.000 стопа, није било шансе да су мобилни уопште били у домету.

На крају, случај мистерије малезијског авиона отвара и питање зашто сви авиони на свету не шаљу сигнале сателитима у реалном времену.

Откад је малезијски авион нестао, пре 18 дана, сви се питају како је могуће да у ери у којој „за трен ока” можемо да лоцирамо украдени паметни телефон, уопште може тако лако да нестане велики авион.

Случај лета МХ370, међутим, показује забрињавајући и збуњујућу истину – да искључивањем неколико контролних система очигледно може да „нестане” и цео авион.

Извор: Танјуг