Молба за азил

Поштоване развијеније земље нашег континента,

Дозволићете да Вам се – са обједињеном молбом за азил – колективно и ђутуре обратимо ми, држављани земаља такозване Југоисточне Европе. Да поједноставимо, реч је о становницима групе ситних, сиромашних и неуређених државица континента, које још увек нису примљене у посложену, пристојну и цивилизовану Европску унију. А кад ће, не знамо, јер Ђекна још није поставила све услове.

Ово заједничко обраћање последица је, на пример, податка да је из Србије и теоретски јој припадајућег Косова у протекла два месеца, само у Немачкој, азил затражило 12 и по хиљада људи. Ништа много боља ситуација, кажу цифре, није ни по питању азиланата из Босне, Македоније, Албаније… Елем, а да се не мучите много с рачуницом, одокативна математика говори да је, овим темпом, потребно око 40 година да бисмо ми, баш сви, одавде дошли тамо код вас. Те у том смислу наша заједничка молба представља и одраз сасвим логичне тежње да скратимо те вишедеценијске муке и да се, с опроштењем, сјединимо што пре.

Наш нагли колективни долазак отворио би неслућене могућности за даљи развој и европске и генерално западне цивилизације. Па на пример, на овако експресно испражњену територију могле би се у већем броју насељавати избеглице из Сирије, Ирака и сличних земаља. Нека овде живи нека нова сиротиња, такође пострадала од ингениозне стратегије да се демократија најбоље уводи или бомбардовањем или окупацијом или наоружавањем религиозних фанатика и криминалаца. Или, ајмо овако: на ову би се територију, навиклу на ратовања, могле колективно преселити војне снаге свих оних који су заинтересовани да оружјем, а далеко од украјинских или било којих других гасовода, реше још нерешена питања – где ће све бити НАТО, колика ће бити Русија, пошто коштају нафта или долар и кад, на крају крајева, почиње тај Трећи светски рат.

Групно избеглиштво, које вам предлажемо, скинуће вам тешко бреме многих размишљања која, додуше, још нисте ни започели, али неумитно долазе на дневни ред. Нећете морати да мислите да ли бацати новац и у ову рупу на мапи Европе, а кад будете почели да „квантитативно олакшавате“ своју посрнулу економију, путем месечног штанцовања минимум 60 милијарди евра сумњивог покрића. Нећете морати да размишљате ни о евентуалном репрограму дугова наших земаља које су, заједно сабране, седам пута мање дужне од Грчке. Генерално, ако ми дођемо код вас без наших држава као терета, нећете морати да лупате главу тиме да ли је за вас боље да овдашње земље буду много сиромашнија колонија ваших компанија и банака – или нешто богатији комшилук ваших држава. Нема, додуше, ту много шта да се мисли, али немате ви ни неко време ни неку вољу за размишљање, свесни смо ми тога. Одавно.

Кад бисмо ми сви, одједном и масовно, избегли у Европску унију, дошло би вам мање људи но што тренутно имате незапослених. Кад бисмо ми својим табанима довршили деценијско дуги и вековно мучни процес евроинтеграција Балкана, заједница европских народа би се проширила за тричавих три одсто њеног тренутног становништва. Ако сви ми дођемо тамо, те ако се равномерно разместимо по вашим земљама, нећете нас ни приметити у већ постојећој количини људи не-ЕУ порекла, а који код вас већ имају трајни, доживотни и вишегенерацијски азил путем одобреног боравка или држављанства. Деветнаест милиона нас, па није ли то лакше прихватити у азил – него у Унију увести четири-пет овдашњих земаља, које неописиво и нежељено трагично подсећају на одавно интегрисане Бугарску и Румунију?

И на крају, ако нас све примите у колективни азил, то ствара шансу да се наше државе среде у нашем одсуству. Овдашња ће руководства, вама ионако по вољи, без обавеза и обзира према гласачима (који више нису ту), уз подразумевајућу помоћ амбасадора и консултаната, много брже усагласити та неотворена поглавља, средити те међусобне односе, уговорити ту распродају великих јавних система, договорити субвенције за нове фабрике и лобистичке проценте за остале инвестиције. Па када нашим државама, тако дотераним и уподобљеним, буде одобрен улазак у ЕУ, ми ћемо да се у њих вратимо из азила и да наставимо своје досадашње животе. Који би се исто могли описати као азил, само што се у тој нашој, специфичној и већинској врсти егзодуса, не иде пешке на мађарску границу, са петоро деце у рукама, те са Рамушем Харадинајем и „Трепчом“ у срцу. Него си избеглица у рођеној кући.

И баш немаш где да се вратиш.

Извор: Вечерње Новости