Molba za azil

Poštovane razvijenije zemlje našeg kontinenta,

Dozvolićete da Vam se – sa objedinjenom molbom za azil – kolektivno i đuture obratimo mi, državljani zemalja takozvane Jugoistočne Evrope. Da pojednostavimo, reč je o stanovnicima grupe sitnih, siromašnih i neuređenih državica kontinenta, koje još uvek nisu primljene u posloženu, pristojnu i civilizovanu Evropsku uniju. A kad će, ne znamo, jer Đekna još nije postavila sve uslove.

Ovo zajedničko obraćanje posledica je, na primer, podatka da je iz Srbije i teoretski joj pripadajućeg Kosova u protekla dva meseca, samo u Nemačkoj, azil zatražilo 12 i po hiljada ljudi. Ništa mnogo bolja situacija, kažu cifre, nije ni po pitanju azilanata iz Bosne, Makedonije, Albanije… Elem, a da se ne mučite mnogo s računicom, odokativna matematika govori da je, ovim tempom, potrebno oko 40 godina da bismo mi, baš svi, odavde došli tamo kod vas. Te u tom smislu naša zajednička molba predstavlja i odraz sasvim logične težnje da skratimo te višedecenijske muke i da se, s oproštenjem, sjedinimo što pre.

Naš nagli kolektivni dolazak otvorio bi neslućene mogućnosti za dalji razvoj i evropske i generalno zapadne civilizacije. Pa na primer, na ovako ekspresno ispražnjenu teritoriju mogle bi se u većem broju naseljavati izbeglice iz Sirije, Iraka i sličnih zemalja. Neka ovde živi neka nova sirotinja, takođe postradala od ingeniozne strategije da se demokratija najbolje uvodi ili bombardovanjem ili okupacijom ili naoružavanjem religioznih fanatika i kriminalaca. Ili, ajmo ovako: na ovu bi se teritoriju, naviklu na ratovanja, mogle kolektivno preseliti vojne snage svih onih koji su zainteresovani da oružjem, a daleko od ukrajinskih ili bilo kojih drugih gasovoda, reše još nerešena pitanja – gde će sve biti NATO, kolika će biti Rusija, pošto koštaju nafta ili dolar i kad, na kraju krajeva, počinje taj Treći svetski rat.

Grupno izbeglištvo, koje vam predlažemo, skinuće vam teško breme mnogih razmišljanja koja, doduše, još niste ni započeli, ali neumitno dolaze na dnevni red. Nećete morati da mislite da li bacati novac i u ovu rupu na mapi Evrope, a kad budete počeli da „kvantitativno olakšavate“ svoju posrnulu ekonomiju, putem mesečnog štancovanja minimum 60 milijardi evra sumnjivog pokrića. Nećete morati da razmišljate ni o eventualnom reprogramu dugova naših zemalja koje su, zajedno sabrane, sedam puta manje dužne od Grčke. Generalno, ako mi dođemo kod vas bez naših država kao tereta, nećete morati da lupate glavu time da li je za vas bolje da ovdašnje zemlje budu mnogo siromašnija kolonija vaših kompanija i banaka – ili nešto bogatiji komšiluk vaših država. Nema, doduše, tu mnogo šta da se misli, ali nemate vi ni neko vreme ni neku volju za razmišljanje, svesni smo mi toga. Odavno.

Kad bismo mi svi, odjednom i masovno, izbegli u Evropsku uniju, došlo bi vam manje ljudi no što trenutno imate nezaposlenih. Kad bismo mi svojim tabanima dovršili decenijsko dugi i vekovno mučni proces evrointegracija Balkana, zajednica evropskih naroda bi se proširila za tričavih tri odsto njenog trenutnog stanovništva. Ako svi mi dođemo tamo, te ako se ravnomerno razmestimo po vašim zemljama, nećete nas ni primetiti u već postojećoj količini ljudi ne-EU porekla, a koji kod vas već imaju trajni, doživotni i višegeneracijski azil putem odobrenog boravka ili državljanstva. Devetnaest miliona nas, pa nije li to lakše prihvatiti u azil – nego u Uniju uvesti četiri-pet ovdašnjih zemalja, koje neopisivo i neželjeno tragično podsećaju na odavno integrisane Bugarsku i Rumuniju?

I na kraju, ako nas sve primite u kolektivni azil, to stvara šansu da se naše države srede u našem odsustvu. Ovdašnja će rukovodstva, vama ionako po volji, bez obaveza i obzira prema glasačima (koji više nisu tu), uz podrazumevajuću pomoć ambasadora i konsultanata, mnogo brže usaglasiti ta neotvorena poglavlja, srediti te međusobne odnose, ugovoriti tu rasprodaju velikih javnih sistema, dogovoriti subvencije za nove fabrike i lobističke procente za ostale investicije. Pa kada našim državama, tako doteranim i upodobljenim, bude odobren ulazak u EU, mi ćemo da se u njih vratimo iz azila i da nastavimo svoje dosadašnje živote. Koji bi se isto mogli opisati kao azil, samo što se u toj našoj, specifičnoj i većinskoj vrsti egzodusa, ne ide peške na mađarsku granicu, sa petoro dece u rukama, te sa Ramušem Haradinajem i „Trepčom“ u srcu. Nego si izbeglica u rođenoj kući.

I baš nemaš gde da se vratiš.

Izvor: Večernje Novosti