На смедеревском путу

Сад кад Железара „Смедерево“ отпочиње свој нови живот и када је пред њом светла будућност, можда нека ситница из њене прошлости и није нешто што би требало да нам скрене пажњу са главног пута. Ипак, као што каже позната изрека, „ситнице чине живот“, а има и она: „ђаво је у детаљу“ те није рђаво на том путу прогреса понекад мало и застати, макар за толико да избацимо камичак из ципеле.

Елем, мало-мало па се у медијима појави вест о томе како је Влада Србије куповином Железаре од УС Стеела, јануара 2012. године, за симболичну цену од једног долара „купила“ и огромне дугове. Једном се помиње 300 милиона долара, други пут 600 милиона евра, трећи пут нешто треће, али у сваком случају, сума није ни мало симболична. Представници тадашње владе, на челу са премијером Мирком Цветковићем, међутим, хвалили су се да су направили одличан посао и да су назад добили Железару „чисту као сунце“. Шта је овде истина?

У недостатку поузданијих информација, можда у овом тренутку није лоше бацити поглед на уговор који је тада потписан. То и није тешко, јер је реч о документу који се налази на сајту Владе.

Уговор је био тространи, што ће рећи да су у њему учествовале три стране: УС Стеел Србија као продавац, Влада Србије као купац и УС Стеел Кошице као „пружалац услуга“.

Кошице се овде појављују, јер је смедеревска железара у тренутку склапања купопродајног уговора словачкој/америчкој фирми дуговала нешто преко 50 милиона долара. Заправо, тачно 53.180.000 долара. Занимљиво је да је УС Стеел Кошице пристао да своје потраживање смањи за четвртину (тачно: 24,7 одсто) што значи да је дуг Србије смањен на око 40 милиона долара.

С друге стране, у уговору такође пише да обртни капитал који Американци, то јест УС Стеел као продавац, оставља држави Србији као купцу, није мањи од 110 милиона долара. И то не рачунајући готовину. Уговором се прецизира шта улази у та обртна средства. То су, најпре, потраживања Железаре од својих купаца за преузету а ненаплаћену робу, при чему су из те категорије искључена ненаплатива потраживања, то јест она од чијег је доспећа у том тренутку протекло 180 и више дана. Поред ове ставке, у обртни капитал ушли су преплаћени ПДВ и залихе.

Дакле, ако је овај уговор спроведен у дело – а нико до сада није рекао да није – Србија је из овог посла изашла, не са губитком од неколико стотина милиона евра, како се углавном пише, него са добитком од око 60-70 милиона долара. Питање је једноставно, и било би добро да Влада Србије што пре на њега одговори: да ли је тај уговор „испоштован“ или не?

Утврђивање истине у овом случају није важно само због људи који су у њему учествовали – мада то наравно, посебно за њих, није ни неважно – већ да бисмо утврдили како се, то јест да ли се одговорно понаша наша држава. И опет, не толико због прошлости колико због будућности.

Смедеревска челичана ће сигурно још дуго заокупљати нашу пажњу, биће крупнијих питања, можда и сумњи, па не би било лоше да макар неке, можда и небитне непознанице, буду уклоњене. Да не вучемо непотребно тај пртљаг за собом. И, што је још важније, тада ће нам бити лакше да пратимо реализацију менаџерског уговора са Гудиш-Камараш тандемом који је преузео управљање смедеревском Железаром. Који ће, тај уговор, управо зато да би се избегла лоша пракса из прошлости и непотребне шпекулације у будућности, ускоро такође бити објављен на сајту Владе Србије. Бар би тако требало да буде.

А ако не буде – и то ће бити значајна информација.

Извор: Пешчаник