НАТО и освајање „линије ватре“

Бивши државни секретар САД Џон Кери обзнанио је 2015. „линију ватре”, простор у Европи који чине државе: Грузија, Јерменија, Молдавија и припаднице „западног Балкана”, а који као геостратешки интерес западне алијансе још није обухваћен на начин који би тај интерес налагао и задовољавао. Суштина је у геостратешкој позицији тог простора: он дели северни и јужни, већ запоседнути интересни простор Запада преко ЕУ и НАТО; представља још транзициони простор у коме је присутан пре свега јак утицај Русије, те сада већ за Запад проблематичан и наступ Кине.

Доласком председника Трампа и неких спољнополитичких промена које је он покренуо у циљу ревизије спољне политике претходних администрација, стратешки циљ освајања „линије ватре” није напуштен нити ревидиран у контексту неких резерви о улози НАТО-а које је он прокламовао својим новим спољнополитичким приступом. Напротив, добио је нову динамику у мери у којој је ривалитет САД са Русијом и Кином постао главна стратешка опција политике САД на спољном плану, а у контексту најновијих геополитичких збивања на релацији САД–Русија и посебно дилема око будућих трансатланских односа који подразумевају будућност самог НАТО-а и његове функције.

У међувремену, у циљу реализације освајања „линије ватре”, као стратешког циља алијансе, НАТО је већ остварио резултат. Црна Гора је примљена у НАТО, у Северној Македонији су створене претпоставке за обележавање седамдесетогодишњице алијансе овог лета њеним пријемом, у БиХ се врши притисак да се потврди МАП… У Молдавији последњи избори овог пролећа, додуше, нису дали резултат у корист прозападних снага који би створио претпоставке сличне са случајем Северне Македоније, тако да Молдавија и питање Придњестровља остају и даље офанзивно актуелни у агенди западне алијансе.

Да су освајање „линије ватре” и руски досије посебно актуелни алијанси најбоље потврђује најновија посета генералног секретара НАТО-а господина Јенса Столтенберга Грузији и изјава да ће Грузија свакако „постати чланица НАТО-а и поред противљења Русије”. То истовремено илуструје у којој је мери освајање „линије ватре” за западну алијансу важно управо у садашњем контексту глобалног ривалитета и наредном периоду. Пријем Грузије у НАТО значио би бар три важне ствари које могу у најмању руку да продубе постојеће хладноратовске тензије са елементима претњи сукобом две стране: прво, излазак НАТО-а директно на границу са Русијом, генерално и посебно у осетљивом геостратешком простору Кавказа; друго питање територијалног интегритета Грузије, који је споран (Абхазија и Јужна Осетија), и пријема земље у организацију са таквим статусом; треће, да ли би НАТО Грузију, као чланицу, „бранио” и како, у смислу члана 5 уговора, од спољне интервенције, „агресије” и сл. поводом отцепљених покрајина Абхазије и Јуже Осетије?

Шта нам освајање „линије ватре” посебно показује? Најпре да су садржај и динамика овог процеса потврда мултиполарности на глобалном нивоу и супротстављених интереса главних сила САД, Русије и Кине и да су актуелни и на нашим просторима. А онда, да смо суочени у одређеној мери и са новом функцијом и улогом НАТО-а. ЕУ је у кризи и без акционе способности да стратегијом суштинског утицаја и политиком проширења обухвати „линију ватре”, као још увек транзиционог простора, а у функцији глобалних западних интереса и саме алијансе. Стога, НАТО сада још значајније остаје у функцији инструмента освајања интересног простора Запада, какву је иначе и имао према Истоку Европе у периоду после пада Берлинског зида, распада СССР-а и нестанка Варшавског уговора.

Из свих напред наведених разлога и геостратешких циљева трансатлантске алијансе на челу са САД, НАТО добија и додатну улогу, не само као инструмент за остваривање циљева запоседањем простора, већ и као инструмент за очување запоседнутог због свог војно-политичког карактера и механизама које има преко уговорних и „обичајних” права и обавеза држава чланица на плану политика одбрана и безбедности. То у одређеној мери илуструје и најновија динамика у јачању војних ефектива НАТО-а на простору Европе, а у контексту актуелног преиспитивања трансатланских односа.

За Србију је посебно важно све што је везано са „линијом ватре” на којој се и сама налази, јер је евидентно да она, „линија ватре”, остаје актуелан стратешки циљ западне алијансе, са додатном актуелношћу и израженом динамиком реализације. У којој мери изнето стоји најбоље потврђује све што се у последње време догађа око расплета са КиМ и улоге алијансе у томе.

Аутор је дипломата у пензији

Извор: Политика