Није Никола Самарџић једини професор историје који се бави политиком, а не историјом, нити је он једини београдски интелектуалац чија је биографија водила прво ка четничким Погледима у Крагујевцу па је тек онда, када је видио да ту нема вајде, збрисао у „партизане“. Јер нису се деведесетих водили само ратови. Тада су се многи обогатили и касније пронашли своје гласноговорнике. Али то је за другу причу.

Времена су се променила. И као што је некада владало уверење да одело чини човека, тако, данас, када на јутјубу гледамо наше интелектуалце, попут поменутог Николе Самарџића, брзо схватимо да столица игра већу улогу од Арманија, Версаћија или шта већ носе ови типови. Јесте да може неко да се упита одакле универзитетском професору скупоцена одећа, али то питање решавају шанери. То знају сви. Ако не решавају шанери, онда то донесу спонзори. Вратимо се ипак столици. Док је Самарџић говорио на годишњици Института за јавну политику, конференција се звала EU Western Balkans, тешко је било упамтити његову плаћеничку жваку, али је поглед привукла фотеља. Златни оквир, изгравирана, мајсторском руком, права столарска играрија која све оне што памте како је изгледао намештај из „Еуросалона“ враћа у време рата деведесетих. Не знам ко финансира Институт, али онај који је одабрао столицу на којој седи Самарџић мора да је формирао укус управо у то време и јероватно се тада, како кажу у Шумадији, овајдио. И нека је, рећи ће наш човек, али наш човек не зна да интелектуалци на великим конференцијама седе на „Икеиним“ фотељама, никако на златним дворским седалима које као да су их лично наручили краљ Никола или Александар Карађорђевић.

Извјесно је да ће Самарџић своју каријеру наставити управо у блиској вези са естетиком деведесетих, пошто не може да заборави свом народу „геноцид“ и „дивљаштво“, док све друге амнестира од сличних радњи. Он ће још дуго вртити аутошовинистичку причу, учити децу да су Срби најгори народ на свету, и тако све док буде спонзора појављиваће се у јавности са начелима шатро слободе која би требало да служи новом светском режиму робовласништва. И, наравно, избегаваће „Икеу“.

проф. Никола Самарџић

Не треба заборавити, овај човек не анатемише само новинаре и све који мисле да Сунце не излази на Западу. Видљиво је у последње време, а изгледа да је почело давно, како не трпи своје колеге историчаре (ако он с тим предметом има икакве везе), те да у заједници с неколико компромитованих типова на Филозофском факултету покушава да тамо преузме власт и уништи каријеру онима чије књиге читамо и ценимо. Шта би са Самарџићем било да је написао књигу попут Ковићевог „Дизраелија“! У том случају ми бисмо веровали како наставља традицију свога оца, великог Радована Самарџића. Овако, пошто нас није задужио својим делом, не гине му столица са златним оквирима и дуго и неуротично брбљање које сигурно не плаћа Београдски универзитет. Историја је ту ништа у односу на интелектуални плићак у коме се он праћака а где је погрешно схваћена Волтерова иронија да је историја „само договорена лаж“.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Нечастиви у краљевској столици

* Обавезна поља