Немачка финансирала израелски нуклеарни програм

Немачки стручњак тврди да је Конрад Аденауер са Давидом Бен Гурионом договорио тајни кредит од неколико стотина милиона долара за нуклеарни програм

Франкфурт, Хајделберг – Три године откад је недавно преминули Гинтер Грас узбуркао светску јавност стиховима песме „Шта речено бити мора”, у којој је тврдио да је Израел нуклеарна сила, немачка јавност и медији стидљиво почињу да покрећу ову тему, која је, због немачке улоге у холокаусту, својеврсни табу у Немачкој. Хамбуршки „Велт” је у свом недељном издању објавио тврдње да Израел не само поседује атомско оружје већ и да је шездесетих година прошлог века влада Конрада Аденауера тајним каналима дала стотине милиона долара за развој тог оружја.

Према писању овог угледног дневног листа, канцелар тадашње Западне Немачке Аденауер и израелски премијер Давид Бен Гурион су се 14. марта 1960. у њујоршком хотелу „Валдорф Асторија” договорили да влада у Бону да Израелу десетогодишњи кредит од укупно 500 милиона долара (тадашње две милијарде немачких марака) за развој нуклеарног постројења Димона у пустињи Негев.

У ауторском чланку за „Велт ам зонтаг” угледни немачки војни и безбедносни аналитичар Ханс Риле објашњава да тај споразум никад није разматрала Аденауерова влада или Бундестаг, већ да га је спровело немачко министарство спољних послова, а све као пројекат под називом „Пословни пријатељ”. Новац је ишао преко немачке државне развојне банке КфВ, која до данас одбија да објави детаље исплата Израелу у оквиру овог програма, објашњава Риле, који је од 1982. до 1988. био директор одељења за планирање немачког министарства одбране, а од 1990. до 1995. генерални директор НАТО агенције за управљање развојем и производњом вишенаменског борбеног авиона.

Како указује Риле, једну од кључних улога у овом тајном послу имао је и тадашњи немачки министар одбране Франц Јозеф Штраус, који се врло често сусретао са донедавним председником Израела Шимоном Пересом, који је шездесетих био заменик министра одбране и један од кључних људи за нуклеарни програм.

Међутим, Перес је пре десетак дана у разговору за магазин „Шпигл” порекао да је кредит који је 1961. Западна Немачка дала Израелу потрошен на развој нуклеарног оружја, уместо на развој пустиње Негев. Перес је тиме прекинуо године ћутања израелских званичника, чак и бивших, који одбијају да говоре о овој теми.

Говорећи од тајном састанку Штрауса и Бен Гуриона 1961. у Паризу, Перес је рекао да је погрешно Штраусово сећање да је на том састанку Бен Гурион покренуо тему атомског оружја.

„Можда је то Штраус чуо, али ја нисам чуо да је то Бен Гурион рекао”, рекао је Перес, који је заузимао једну од кључних позиција у израелској комисији за атомску енергију, коју је Бен Гурион основао још 1952, а као млади званичник министарства одбране заслужан је и за то што Француска наоружала Израел борбеним авионима „мираж”.

Пересов значај у прикупљању новца за нуклеарни програм доказује и то да га је амерички председник Џон Кенеди својевремено питао да ли Израл прави атомску бомбу на шта је Перес одговорио да „Израел неће први увести нуклеарно оружје на Блиски исток”, што ће касније постати и званични став израелских званичника.

Упркос демантију који се тиче немачког кредита, Перес је за „Шпигл” рекао само да је новац за израелски нуклеарни програм прикупљен делом од приватних донација, али је одбио да открије главни извор финансирања и одакле је набављен нуклеарни материјал.

Према оцени Рилеа, сада је очигледно да је главни део новца за тај програм дошао од Немачке, а да је Француска допринела тако што је Израелу продала реактор, позајмила 385 тона природног уранијума и технички омогућила изградњу постројења за производњу плутонијума.

„До 1964, реактор је био завршен, а годину дана касније и постројење за плутонијум. До краја 1966. израелски инжењери су овладали техником прављења бомбе. На почету Шестодневног рата (1967) Израел је имао две бојеве главе, а приликом избијања Јомкипурског рата (1973) између 10 и 20”, тврди Риле и додаје је Перес 1957. у оквиру министарства одбране основао специјалну тајну јединицу под називом Лакам, чији је задатак био заштита израелског војног нуклеарног програма, а која је била тајна чак и за челнике израелске обавештајне службе Мосад.

То је била тајна све до 1986, када је Мордехај Вануну, израелски инжењер који је радио у Димони, открио „Сандеј тајмсу” да Израел годишње произведе око 40 килограма плутонијума, што је довољно за осам до десет бомби. Своје тврдње је документовао и фотографијама подземних постројења, а недуго потом је у Риму отет и у Израелу осуђен за издају.

САД су иначе недавно скинуле ознаку тајности с поверљивих докумената о америчкој провери израелских нуклеарних постројења Сорек и Димона 1987, у којима се наводи да су она „иста као америчке националне лабораторије Лос Алмос, Лоренс Ливермор и Оук Риџ”, које се иначе баве истраживањем нуклеарног наоружања.

Немачки аналитичар Риле додаје да се на основу Ванунуових изјава може закључити да Израел сада има најмање 200 комада стратешког нуклеарног наоружања у категорији оних који су бачени на Хирошиму и Нагасаки.

Израел овакве тврдње демантује, али и одбија да се прикључи Споразуму о неширењу нуклеарног наоружања.

Извор: Политика