Неубедљива Скупштина

БЕОГРАД – Поверење грађана Србије у српски парламент порасло је за 34 одсто у односу на претходни сазив. Али „овај високи дом”, како посланици воле да кажу, народ готово не препознаје као представничко, већ скоро искључиво као законодавно тело. Представничка функција је врло важна, слажу се сви посланици и сви сматрају да је грађани не препознају зато што не бирају директно своје представнике, већ их бира партија.

Али, док једни мисле да се та перцепција може променити само променом изборног система, други верују да се и сада може нешто учинити, мада не много.

Према истраживању Цесида, које је недавно представљено у српском парламенту, од четири функције Скупштине Србије, 61 одсто грађана навело је на првом месту законодавну, 18 одсто контролну, 11 одсто изборну и 10 одсто представничку. Истраживачи су навели да је стављање представничке функције тек на четврто место последица тога што грађани нису бирали своје представнике, отуда и 34 одсто грађана уопште не зна да ли се у садашњем сазиву налази барем један народни посланик који живи у њиховом месту. Њих 24 одсто зна да има, али не зна ко је, док четири одсто зна да има, али особа коју наводи није посланик.

Није тешко је схватити зашто грађани посланике не доживљавају као своје представнике. Довољно је рећи да за годину дана 19 посланика није нашло за сходно да на седницама парламента каже било шта – ћутали су све време. Онај ко пажљиво прати расправе, тешко да ће стећи утисак како се тамо неко ко говори бави баш његовим, локалним проблемом. Обично се проблеми грађана из одређене средине помену кроз посланичка питања.

Маја Гојковић, члан Председништва СНС-а и посланик те партије, коју су, својевремено, грађани Новог Сада директно изабрали за своју градоначелницу, задовољна је што је порасло поверење у српски парламент. Она каже да посланици даноноћно раде на законима, али истиче да „недостаје тај један дан у коме би посланици обавезно радили с грађанима у срединама из којих су потекли, то би помогло да нас виде као своје представнике”.

Гојковићева мисли да би неки „дан отворених врата”, када би посланици примали грађане и разговарали с њима, помогао и истиче: „Било би добро када би се радило на отварању посланичких канцеларија. Грађани, на пример, у Америчком конгресу могу да дођу код свог конгресмена, да изнесу локални или регионални проблем”. Гојковићева наводи да је потребна реформа изборног система, па да грађани непосредно бирају свог посланика у својој изборној јединици.

И Борислав Стефановић, шеф посланичке групе ДС-а, у изборном систему види разлог што грађани не доживљавају парламент као представничко тело, али наводи да на такав став утиче то што посланици не долазе на заседања.

„Грађани не гласају за посланика по имену и презимену. Када би тако гласали, знали би тачно ко је њихов представник. Ми сада имамо велики број општина које немају своје представнике у парламенту. Поред тога, имамо законску одредбу по којој је посланик власник мандата, а уопште није трчао изборну трку, а с друге стране имамо странку која се претвара у један блок, где индивидуализација уопште не постоји. Све то кад се сабере, Скупштина још врло добро стоји код грађана”, каже Стефановић, додајући да је потребно променити изборни систем, али за то је потребан широки консензус.

Момо Чолаковић (ПУПС), као и његове колеге, мисли да је садашњи начин избора посланика у највећем крив што их грађани не доживљавају као своје представнике.

„И начин и метод рада не доприноси да грађани парламент доживљавају као представничко тело, ту има много отуђености, више се износе партијски ставови и много је политизације. Ипак, мислим да је садашњи сазив побољшао ситуацији”, истиче Чолаковић.

Владимир Илић (УРС) каже да „ми немамо праве представнике народа, већ политичких партија, јер су нам оне дале мандате”. Према Илићевим речима, „да бисмо имали парламент по вољи народа, морали бисмо да имамо непосреднији избор, и то тако што би се кандидовали људи с именом и презименом”.

Илић подсећа на први вишестраначки парламент, када су грађани директно бирали посланике, и наводи да су се тада појавили људи који су касније постали прави политички фактори као, на пример, Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Војислав Шешељ, Војислав Коштуница…

„Данас имамо блед и неубедљив парламент, који сам по себи нема довољно угледа, ни довољно снаге да контролише владу, заправо влада управља парламентом, иако то не би требало да буде тако. Потребна је промена изборног система и повећање изборних јединица. Сада је Србија једна изборна јединица па, теоретски, сви посланици, како је неко рекао, могу да буду из једног солитера или из Београда. У овом сазиву више од сто општина нема свог представника”, објашњава Илић.

——————————————————————–

Тринаест општина и градова никада нису имали посланика

Према подацима „Отвореног парламента”, 13 градова и општина никада до сада није имало посланика у Скупштини Србије. Исти извор наводи и да је у периоду од 1990. (тада су једини пут посланици директно бирани) до 2008. године, од пет статистичких региона, Београд убедљиво најзаступљенији, са 28,4 одсто посланика с пребивалиштем у Београду. Највише Београђана у Скупштини Србије било је 2001. године – 102, а у сазиву из 1991. године било их је 54.

Извор: Политика