Нова хашка рашомонијада

После скоро 12 година притвора, претресно веће Хашког трибунала пушта др Војислава Шешеља на слободу. Веће није поставило било какве услове оптуженом, нити српским властима. Притвор је укинут када је ефективно суђење завршено, јер је тужилац извео све своје доказе, а оптужени се одрекао права на извођење сопствених доказа. Суду је (пре)остало само да донесе пресуду, док претресно веће одлучује да Шешељ у том „зауставном” времену не буде притворен.

Иако је дужина притвора у овом случају екстремна и веома одудара од праксе чак и најзаосталијих правних система, многе је, попут грома из ведрог неба, изненадило пуштање др Шешеља на слободу. У типичним англосаксонским поступцима, сличним хашком, а који се своде на доказни двобој странака, слобода оптуженог током суђења је правило. Оптужени скоро увек може да уз давање јемства буде на слободи. У Хагу је обрнуто. Притвор је правило, а слобода изузетак. Када би хашки поступци били бржи, то би се још и могло оправдавати, с обзиром на екстериторијалност Трибунала и природу злочина којима се он бави, али кривични поступци тамо веома дуго трају, а када је реч о суђењу Шешељу, маратонско трајање притвора се објективно претворило у кажњавање пре пресуде.

Тужилац се није жалио на одлуку претресног већа, али жале се други. Парламентарна скупштина ЕУ доноси посебну резолуцију, а Шешељев хашки „кам бек ” зајапурено траже и званични представници Хрватске. Када би у било којем националном правном систему, председник владе, парламент или други репрезент власти, захтевао конкретну одлуку суда, то би био нечувен скандал. Да ли тиме подстакнут, или „сам од себе”, активира се и хашки тужилац, те успева да издејствује одлуку жалбеног већа, која је прилично конфузна. Њоме се захтева да претресно веће повуче своју претходну одлуку о пуштању Шешеља на слободу, те у његовом присуству поново одлучи о томе.

У класичном националном правосудном систему, апелациони суд није само „варијанта” истог суда који је одлучивао и у првом степену. Судије жалбеног суда су у „нормалном правосуђу” начелно вишег ранга него првостепене судије и један од услова за њихов избор је да имају више судијског стажа. Жалбени суд се по сили закона сматра „паметнијим”. У Хашком трибуналу су исте судије, од случаја до случаја, било „првостепенци”, било апелационе судије. Жалбено веће стога свакако није „паметније” од првостепеног. Тога је свесно и претресно веће које, очигледно незадовољно одлуком својих „жалбених” колега, покушава да „купи време”, оклева са „реодлучивањем” и захтева да претходно добије информације о здравственом стању Шешеља. То је рационално резоновање, јер је евидентно лоше здравствено стање и било разлог да се оптужени пусти на слободу. Иако сужњи најбоље схватају праву вредност слободе, не звучи вероватно да је неколико месеци боравка оптуженог на слободи, за њега било радикално лековито. Тиме се донекле и Србији олакшава положај, јер се не доводи у веома непријатну ситуацију да њена полиција хапси болесног човека.

Извор: Политика