Ништа није скривено што се неће открити, нити тајно што се неће дознати, пише у Јеванђељу по Матеју.
И заиста, толико пута смо до сада видели да се најбоље чуване тајне неким волшебним начинима открију. Најчешће на неки сасвим баналан начин и на сасвим неочекиваном месту, јер „чудни су путеви Господњи“. Тако смо, на пример, крајем октобра 2012. захваљујући Конгресној комисији која је радила на расветљавању чињеница везаних за убиство америчког амбасадора у Бенгазију Кристофера Стивенса дошли до података који су указивали на, најблаже речено, повезаност Вашингтона са Исламском државом, тада још у настајању. То се десило захваљујући председавајућем Надзорног комитета америчког Конгреса Дарелу Иси, који је на Интернет окачио 166 страница докумената Стејт департмента са којих је скинута ознака тајности зарад спровођења истраге, али које америчке власти никада нису намеравале да дају у руке јавности. Обамина администрација због тога је Ису жестоко била напала.
Сада смо у ситуацији да захваљујући једној пословној аквизицији која са Србијом наизглед нема никакве везе дознамо да, по свему судећи, медији који се јавно на сва звона декларишу као „независни“ и „професионални“ то никако нису, него имају своју „мисију“. О чему се, заправо, ради? Немачки медијски гигант „Аксел Шпрингер“ купио је крајем августа за милијарду долара информативни портал „Политико“, чедо амбициозног милијардера-наследника Роберта Албритона. Новинар Њујорк тајмса Бен Смит 29. августа о овом догађају опширно пише под насловом „Медијска једначина – поглед на драму ‘Политика’ од милијарду долара“.
Како наводи Смит, Албритон је приликом потписивања уговора изјавио да је „задовољан што своју компанију препушта ‘Аксел Шпрингеру’, надменој компанији чија је кула у Берлину дуго стајала као испружени средњи прст комунистичком Истоку“. „На неки начин, они су више Американци од већине данашњих Американаца. Они су за слободу штампе, они су за слободу мисли, они су отворено про-НАТО“, рекао је Албритон. Смит додаје: „’Аксел Шпрингер’ објављује агресивни немачки таблоид Билд, али његов извршни директор Матијас Дефнер ми је рекао да ће споразум о ‘Политику’ зацементирати америчку будућност компаније. Албритон је истакао да новинари ‘Политика’ неће бити подвргнути једној значајној пракси немачке компаније – потписивању изјаве о мисији коју су запослени обавезни да потпишу као знак подршке трансатлантској алијанси и Израелу, као и другим вредностима којима су привржени“.
Ово је кључна ствар – новинари запослени у медијима компаније „Аксел Шпрингер“ потписују „изјаву о мисији“ (mission statement) којом се обавезују да ће у свом новинарском раду бити „привржени“, да не кажемо да ће јавно заговарати и пропагирати вредности НАТО, интересе Израела и друге вредности, а верујем да нам је свима јасно које то „друге вредности“ могу бити и на шта се своди такво извештавање.
„Аксел Шпрингер“ у Немачкој у свом власништву има бројне медије, међу којима су најзначајнији већ поменути Билд и Велт. Та компанија не би нас у Србији много интересовала да није и овде присутна (у савезништву са швајцарским „Рингијером“) и да није власник два значајна штампана медија – дневника Блиц и недељника НИН. Сада би и себи, а и медијским институцијама попут УНС-а, НУНС-а или Савета за штампу, требало да поставимо питање јесу ли новинари Блица и НИН-а попут свих осталих из портфолија „Аксел Шпрингера“, осим ових из „Политика“, били приморани да потписују „мишн стејтменте“ и ако нису, зашто? Да ли су наши новинари поштеђени, јер немачка компанија има посебно разумевање за њих, јер се власт која је продавала НИН за њих посебно заузела као што је то учинио Албритон, или је, можда, немачка фирма сматрала да за тим нема потребе јер верује на реч политичким комесарима попут Весне Малишић? Шта о томе мисли новинар који клечи, „србијански Вили Брант“, председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић? Питам иако знам да ће уместо да било шта предузме у вези са тим, мене оптужити да нападам своје колеге са мисијом. Шта о томе мисли ново руководство УНС-а? За НУНС не бринем, јер су и они привржени истим вредностима па им то не би сметало уопште.
Из овога се отвара још једно питање којим се значај проблема са (евентуалним) потписивањем „изјаве о мисији“ шири много даље од једног дневног и једног недељног политичког листа. „Аксел Шпрингер“ је у већинском власништву инвестиционог фонда ККР, чији је један од челних људи бивши директор ЦИА Дејвид Петреус. ККР је мањински власник (до марта 2019. био је већински, а тада је већински пакет акција купио фонд „BC partners“, а свој удео ту има и Европска банка за обнову и развој) „Јунајтед групе“ у чијем су власништву, између осталог, телевизија Н1 и дневни листови Данас и Нова. Да ли је ККР пословну праксу „Аксел Шпрингера“ о потписивању „изјаве о мисији“ пренео и на ове медије? Колико би их то чинило независним и професионалним? У ствари, јасно је да они своју мисију имају, само је питање јесу ли је озваничили потписом.
Оставите коментар на Новинари с мисијом
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.