O odsustvu i prisustvu ili gde je Vučić bio za vreme opela?

Na današnji dan nije uputno upuštati se u opsežne političke analize, niti treba promovisati bilo čije stranačke, partikularne interese. Današnji dan je u velikoj meri bio dan pomirenja.

Ipak, postoje pitanja koja su iznad politike, kao što je pitanje časti i bazičnog morala. Pohvalno je i hrišćanski to što je Crkva, oličena u ovom slučaju vladikom Joanikijem, pozvala na sahranu mitropolita Amfilohija i Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića.

Prvi se pozivu nije odazvao, a drugi jeste. Znamo da su obojica bili istaknuti protivnici mitropolita Amfilohija, što se nije ogledalo samo u njihovim direktnim izjavama usmerenim protiv njega, kao i u još bezobzirnijim napadima njihovih bliskih saradnika, već i medijskom hajkom kojoj je mitropolit bio izložen u Podgorici i Beogradu.

Bilo je neophodno uručiti im poziv jer se svakom čoveku može pružiti ruka pomirenja i prilika za pokajanje. Često zaboravljamo da su i političari, na kraju krajeva, samo ljudi (nažalost, po njihovom ponašanju se nazire da i oni sami to često zaboravljaju i uznose se u visine).

Sam po sebi, Vučićev čin prihvatanja poziva da prisustvuje sahrani mitropolita, ne može se tumačiti kao nemoralan. Jeste bio u žestokom sukobu sa pravoslanim episkopom, jeste blokirao formiranje nove crnogorske vlade do poslednjeg trenutka, što je i sam priznao u intervjuu za „Vijesti“ („Rekli su mi /iz DF-a/ da su pristali na ekspertsku vladu. Ja se sa tim ne bih saglasio“), ali mogao je i da uvidi svoju grešku kada se suočio sa izlivom ljubavi pravoslavnog srpskog naroda prema svom vladici.

Ma koliko bili dobronamerni i iskreno očekivali da Vučićev dolazak na sahranu znači i njegovo zasluženo pokajanje, to više nije ostvarivo. Svi pravoslavni Srbi su imali prilike da vide da je Aleksandar Vučić, u saradnji sa svojim propagandistima sa „Pinka“, napravio šou od sahrane mitropolita. Čak ni na opelo nije došao na vreme, već su stolice pokraj budućeg premijera Crne Gore, Zdravka Krivokapića, i predsednika crnogorske Skupštine, Alekse Bečića, zvrjale prazne.

U vreme početka opela za mitropolita Amfilohija u Crkvi Hristovog Vaskrsenja u Podgorici Vučić drži konferenciju za novinare – Foto: Snimak ekrana/YouTube

Počasna mesta ispred kovčega sa našim dragim mitropolitom čekale su svoje goste, Aleksandra Vučića i njegovog pratioca Milorada Dodika, ali oni nisu bili u podgoričkom hramu. Oni su bili na pres-konferenciji, na promociji Aleksandra Vučića, zajedno sa liderima DF-a Mandićem i Kneževićem.

Koliko debeo obraz Vučić može da ima da prihvati poziv na sahranu velikana koga je nemilosrdno progonio, zajedno sa Milom Đukanovićem, a da onda jednostavno ne dođe na opelo čisto da ne bi gubio vreme. Mogao je da ostavi ličnu političku promociju za posle sahrane, mogao je, ali bi onda izgubio dragoceno vreme sedeći pokraj moštiju mitropolita. A vreme je novac, vreme su politički poeni…

Na kraju, Milo Đukanović je ispao dosledniji u svom populističkom šovinizmu, u toj ulozi koju tumači ne bi li odbranio svoju nezakonitu imperiju. On jednostavno nije došao, nije se pojavio na događaju koji se već upisao u istoriju, i time se svrstao uz onu grupicu nesretnika što su za račun SK Crne Gore demonstrirali u podršku rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu.

Ispao je novi ministar spoljnih poslova Srbije, Nikola Selaković, u pravu kada je izjavio da je bila potrebna velika hrabrost da Vučić dođe na sahranu mitropolita. Selaković je, naravno, samo nehotice izrekao istinu. Misleći da spinuje priču o nepostojećoj opasnosti po Vučića od strane kriminalnih klanova, on je izrazio ono što svi mislimo – trebalo je hrabrosti, trebalo je zaista imati obraz kao đon, da se umesto opela napravi konferencija za štampu.

Izvor: Fejsbuk stranica autora