О поштовању институција или формалности јесу важне

Као глас разума звучао је јуче Чеда Јовановић, обраћајући се из парламента јавности поводом атмосфере у којој почиње кампања за председничке изборе. Збиља, треба ли грађанима наредних дана поделити шлемове уместо изборних програма председничких кандидата?

Рат између власти и опозиције погодује и изборним актерима и креаторима кампања јер усмерава пажњу јавности на кандидате и углавном подиже излазност бирача, али таква политичка страст, која се концентрише на сатирање конкуренције, никакво добро не чини друштву.

Ко што ни Маја Гојковић не чини добро институцији парламента тиме што спречава представнике опозиције да скупштинску говорницу користе у изборне сврхе.

Нарочито не може сачувати достојанство скупштине начином на који је то учинила – формално, прекинувши седницу и одређујући непримерено дугу паузу од око месец и по дана, а практично је привремено распустивши.

Позивање на претходне сличне случајеве није ваљано оправдање. Посебно овлашно помињање неких датума. Наиме, председнички избори су 2004. одржани 13. и 27. јуна, а у „Политици” смо, рецимо 19. маја, у јеку изборне кампање, имали извештај са скупштинске седнице под насловом „О фашизму, лоповлуку и килажи”.

Године 2007. која се такође помиње као случај када је прављена пауза у раду парламента, није ни било председничких избора, а 2008. су били општи избори, па је скупштина свакако била распуштена. Али, шта год било у питању, лоши поступци претходника, морају престати да буду изговор за слично поступање наследника.

Ако се сетимо уверавања власти приликом два претходна циклуса ванредних парламентарних избора „да живот у Србији неће стати” и да ће се сви послови државе обављати без сметњи и застоја, сада се из њеног поступка може закључити да у време председничких избора парламент мора да „умре”.

Или можда треба да закључимо да је најјачи човек у држави Александар Вучић кадар да сачува достојанство Владе Србије трчећи председничку трку са премијерске функције, а да Маја Гојковић и осталих 249 народних посланика нису у стању да заштити дигнитет највишег представничког тела током најкраће могуће изборне кампање.

Суштина је у томе да је обавеза свих јавних функционера, нарочито оних највиших, ако им је демократија на срцу, да чувају достојанство парламента.

А у конкретном случају то није учинила ни његова председница, саопштавајући пре прекида седнице да иде у владу ради консултација (значи, „на ноге” премијеру), а није се баш потрудио ни премијер, објављујући у интервјуу једном таблоиду датум председничких избора неколико сати пре него Маја Гојковић, у чијој је то искључивој надлежности.

Нико у Србији, наравно, није толико наиван да не зна где је права власт и да је маргинализовање законодавне у корист извршне власти давно започето и у другим земљама западне демократије, али да бисмо колико-толико успешно функционисали као друштво, форма мора да се поштује, а институције чувају.

Или да беспоговорно прихватимо да је једна функционерка ЕУ важнија од свих грађана ове земље јер су посланици спремни да се окупе због обраћања Федерике Могерини, али не и због неких закона и одлука које би можда ваљало донети у наредном периоду.

Треба ли подсетити, та институција се зове Народна скупштина Србије. Од народа је и припада народу, ниједном појединцу.

Извор: Политика