Од „унутрашњег“ дијалога до монолога власти

Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је исцрпео своју функцију. Сада смо у фази монолога власти и у предворју коначне одлуке. Она може бити и тешка и лака, иако није једноставна.

На крају се десило и оно што су многи очекивали, иако нису прижељкивали. Међународни супермоћни спонзори независности лажне државе Косово проговорили су неувијеним језиком силе. Претње, укључујући и оне употребом оружја и бомби, све су учесталије и опасније. Над Владом Србије, а посебно над председником Републике, надвили су се „црни облаци“. Нешто од те муке су поделили са све забринутијом јавношћу, али је разумно претпоставити да су најцрњи део оставили за себе.

Ми који навијамо за њих не завидимо им, али се присећамо Његошеве мудрости „у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“.

Косовски усуд нас прати вековима, тако да су нови само облици којим нас (тренутни) светски моћници искушавају и по овом делу наше судбине. Да не идемо у далеку историјску прошлост, подсетио бих на прославу 600. годишњице Косовске битке на Газиместану 1989. године. Овај је јубилеј у народном памћењу остао урезан као дан када је на Косову било милион Срба и када је тадашњи председник државе, Слободан Милошевић, одржао историјски говор. Говор који је одјекнуо у целом свету и који је касније, иако интерпретиран на сасвим неистинит начин, био један од главних повода да му буде суђено у Хагу.

Од тада је прошло готово тридесет година, али се реалности нису превише промениле. Преносим детаљ из моје књиге („Правила ћутања“, Народна књига, 2004. година, стр. 292).

„Гужве су биле неописиве и делегација Црне Горе се једва пробила до војних хеликоптера који су нас од Пећи превезли до места прославе. Тамо ми је пришао Сента Миленковић, шеф Слободановог обезбеђења, и рекао да сам му ја последња нада. Замолио ме је да наговорим Милошевића да пристане да говори иза непробојног стакла. Та заштита се не би видела на телевизији, а присутни грађани не би замерили на таквој мјери опреза, јер знају да су албански сепаратисти расписали велику награду ’за његову главу‘. Све говори да је изложен озбиљној претњи. На том простору, ниједно обезбеђење не може да гарантује пуну заштиту од снајпериста, па је једино рјешење да ја покушам да га убедим (јер он тврдоглаво одбија), испричао ми је Сента, док ме је водио ка шатору у којем је Милошевић био сâм, концентришући се пред своје обраћање народу.“

Срдачно смо се поздравили. Он је био раздраган. Коначно, не дешава се сваки дан такав јубилеј и прилика да се човек непосредно обрати милиону својих сународника. Није било пуно времена, па сам одмах подржао предлог да говори иза тог стакла и замолио га да непотребно не ризикује. Широко се насмејао и одржао ми праву политичку лекцију.

„Е, мој Момо, ја сам мислио да си ти паметнији од ових полицајаца. Размисли, рекао ми је, ја сам њима милион пута опаснији мртав, него док сам жив. Када би неко на овај дан и на овом месту, пред оволиким бројем Срба, убио председника Србије, по налогу шиптарских екстремиста, изазвао би реакцију коју нико не би могао контролисати, а која не би била пријатна за Албанце. То би, за дуже, смирило прилике у овој покрајини, а за такав циљ, није много моја глава. Али, наставио је, неће они мене убити. Оставиће ме да се мучим годинама, а да опет не будем у стању да сачувам Косово и Метохију…“

Слободан Милошевић је говорио и није било непробојног стакла.

Десет година касније, НАТО је бомбардовао СР Југославију.

Дванаест година касније, управо на Видовдан, Слободан Милошевић је изручен Хашком трибуналу под оптужбом за злочине почињене на Косову и Метохији.

Политичко-државно решење за Косово и Метохију тражи се до данашњих дана.

Извор: Спутњик