Стручњаци за политички маркетинг на Балкану кажу да нико није мање уложио у кампању и освојио више гласова од Момчила Крајишника који се годину дана након Дејтона кандидовао за Председништво БиХ с непоновљивом паролом – Он зна с њима.
Двадесет година касније и неколико година након што је Хрватска постала најмлађа чланица ЕУ, лидер хрватских левичара Зоран Милановић као да је, под високом августовском температуром, одлучио да му главна изборна, социјалдемократска платформа буде веома слична – да једино он зна с њима. Или преведено на српски – с нама.
Дан након тешког изборног пораза, бивши хрватски премијер саопштио је да више неће водити социјалдемократе.
Можда никада нећемо сазнати да ли је био непријатно изненађен због чињенице да његови бирачи нису поздравили што је уместо нових радних функција успео да, у петој изборној кампањи, коначно пронађе наводног деду који је био прави усташа или зато што је либералнији део Хрватске више негодовао јер се здравством, просветом или заштитом људских права бавио мање од „шаке јада“ – како је описао Србију коју ће гњавити косовским оптужницама или „биг шитом“, како је описао Босну.
На тужну вест да је либерална Хрватска без лидера, један од читалаца „Политике” сетио се Лешека Колаковског који је рекао да је „слепи национализам последњи степен у еволуцији комунизма“.
Будућем хрватском премијеру и лидеру ХДЗ-а Андреју Пленковићу, можда, треба одати признање што није улетео у ту јадну трку у којој би, ваљда, сваки излив мржње према Србима или провале љубави према Павелићу донео неки проценат гласова. Као што је и бивши лидер ХДЗ-а Санадер био први хрватски лидер који се усудио да православним Србима изговори „Хритос се роди”, могуће је да ће и нови лидер показати више толеранције према Србима, али и према најважнијој комшијско-суседској земљи јер ће односи с њом правити нову физиономију овог дела Балкана.
Српско друштво би, међутим, морало да се ослободи тих инфантилних, абонентских пројекција у којим се стално очекује да неко бољи или добронамернији дође на власт у некој другој земљи или великој светској сили, па ће то окренути точак заједничке историје или сопственог пропадања.
Зато и кад се заврше избори у Хрватској, где су умерени следбеници Туђмана победили левичаре који ветеранима из „Олује” или „Бљеска” поручују да никако не смеју да воде разговоре са Србијом, званични Београд има разлога да верује да се иде у мирније време, у којем неће бити кампања на обе стране, али нема никаквих већих аргумената да је пут ка Европи проходнији.
У тој дипломатској игри на ободима ЕУ у којој ће свака хрватска влада осећати неописиво задовољство зато што од ње зависе европске интеграције Србије, не би било поштено да се читава прича свали на некакве балканске нетрпељивости. Јер делује сасвим јасно да Загреб само обавља улогу посредника неке веће силе која нам поручује да Србија треба да сачека.