Mahmud-Abas----foto-REUTERS.pngПошто је крајем децембра у Савету безбедности очекивано – мада без америчког вета – пропала резолуција да се до краја 2017. Израелци повуку са окупираних територија и створи палестинска држава, председник Махмуд Абас покренуо је ризичну дипломатску офанзиву.

Прво је потписао 16 међународних конвенција, укључујући и римски Статут Међународног кривичног суда (МКС) из Хага који суду даје јурисдикцију да разматра оптужбе за злочине почињене на палестинској земљи. Био је то тренутак који су многи Палестинци чекали: „Тражимо правду за све жртве које је убио Израел, окупациона сила”, изјавио је палестински изасланик у УН.

Иако Израел и његов савезник САД нису чланови МКС-а, отворен је нови циклус досад невиђених конфронтација два блискоисточна ривала који отвара дилему: да ли се Абас упркос растућој међународној подршци удаљава од жељеног циља независности, и да ли израелска десница добија аргументе да не жели обнову мировних преговора?

Премијер Бенјамин Нетанијаху одмах је донео прву од очекиване серије казнених мера: Палестинској управи није достављен месечни порески приход од 127 милиона долара који Израелци прикупљају на Западној обали, што угрожава исплате плата, здравство и образовање 2,5 милиона Палестинаца са Западне обале и 1,8 милиона из појаса Газе.

Палестинцима прети да остану и без 400 милиона долара годишње економске помоћи САД јер амерички закон предвиђа да она буде укинута уколико Палестинци чланство у ИЧ употребе да оптуже Израел.

Потом је Абас најавио да ће његов Фатах поново ићи пред Савет безбедности са нешто измењеном резолуцијом, упркос противљењу ривалског Хамаса који процењује да одлука нема политички или дипломатски значај јер је свакако чека вето Вашингтона.

Да ли се Абас коцка судбином Палестинаца, како тврде критичари процењујући да његове иницијативе у УН или МКС немају општу сагласност и да су супротне ставовима САД, ЕУ и Израела да до трајног мира може да се дође само обновом мировних преговора а не притисцима кроз међународне институције?

Могуће. Палестински председник у марту пуни 80 година и све је нестрпљивији како би дочекао тренутак проглашења независне Палестине са источним Јерусалимом као њеним главним градом. Нестрпљење расте и по свету, али то за Блиски исток није довољно.

Недостатак консултација са Палестинцима један је од највећих Абасових промашаја. Он се несумњиво племенито, али готово наивно, позива на међународну правду. Све је мање оних који га узимају озбиљно. Зато није успео ни да обезбеди већину од девет гласова у Савету безбедности – чиме је Американце поштедео вета који би свакако ставили. Испуштена је морална победа.

Вођен личним, недемократским и ауторитарним стилом – али без харизме Јасера Арафата – учинио је да слична будућност очекује и захтев за чланством у МКС-у.

Абас је имао многе прилике да упозори на поступке израелских десничара на власти, али он је све своје поверење ковертирао Американцима. Придружио се њиховој игри сачекај-и-види која је почивала на уверењу да ће Нетанијаху одустати од колонизације палестинске земље и градње нових јеврејских насеља – што се никад није десило.

Годинама је веровао у мировни процес који је септембра 1993. довео до споразума из Осла, али је потом Палестинцима доносио зло, а њихове лидере од револуционара претварао у корумпиране милионере. Израел је све то време појачавао окупацију. Стање је одговарало Американцима који су и осмислили овакву шему.

Зашто Абас није раније тражио чланство у МКС-у да би покушао да обезбеди истрагу над израелским злочинима у Гази прошлог лета када је палестински статус у УН појачан 2012? Зашто се у међувремену није више концентрисао на истинску обнову палестинског јединства и грађење монолитне преговарачке позиције коју би понудио Израелцима и америчким спонзорима?

Када је добио први мандат јануара 2004. прихватио је да уз помоћ САД и Израела управља подељеном, окупираном нацијом. Његови напори да испослује решење две државе по правилу су се завршавали дубоким разочарањем упркос чињеници да је иза себе имао већи део Генералне скупштине УН. Потом је, без превише легитимитета, али са ауром компромисера, продужавао своје мандате политичког менаџера.

Када је априла 2014. истекао амерички рок за постизање споразума о коначном статусу и после израелског рата у Гази, који је изазвао општи бес Западне обале, Абасу је постајало све теже да одржи своју позицију. Како би неутралисао популарност Хамасовог отпора, Абас је почео да тражи неку своју „победу”.

Тако је у Рамали захтев за улазак у ИЧ, уз фанфаре и светковине својих присталица, Абас представио као „победу”, као прихватање дипломатског заоштравања, као прилику да пошаље поруку Израелу и Американцима.

Чланство у хашком суду мање се тиче истрага о израелским злочинима у Гази – у пракси би такав процес у старту наишао на велики отпор – а више да Абас прекине да тоне у неважност и као преговарач и као лидер сопственог народа.

Неуспех у УН морао би да буде звоно за аларм, знак да Абасова политичка стратегија не доноси успех. Озбиљност палестинске ситуације тражи озбиљне лидере, а Абас се у то све мање уклапа. Али, Палестинци би пре новог лидера морали да раскрсте са политиком коју је Абас култивисао уз помоћ америчког новца и израелског партнерства. Такав лидер има веће шансе за успех него дипломатско маневрисање по УН или МКС унапред осуђено на неуспех.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Палестина далеко од независности

* Обавезна поља