Papa u Srbiji i izbeglice iz Hrvatske

Teško je poverovati u reči patrijarha Irineja da su glavna smetnja dolaska poglavara Rimokatoličke crkve u Srbiju ne Srbi iz Nezavisne Države ili Republike Hrvatske već izbeglice. Kako su one objavljene kao deo razgovora saradnika agencije Beta i patrijarha, znači da je zabeleženo onako kako je i rekao: „Papa je nekoliko puta nagoveštavao da želi da poseti i Srbiju… Ja ne vidim ništa rđavo u toj želji, a s obzirom da u Srbiji živi veliki broj izbeglica iz Hrvatske koji još nose traume i rane progona i druge posledice tog progona, možda nije još došlo vreme da do papine posete dođe.“

Na ovom mestu treba se zapitati: Da li je patrijarh svestan svojih reči? Pitanje dobija na snazi kada se zna da je ovo već treći put da u kontekstu posete rimskog pape pominje reč „izbeglice“ a da nikakve reakcije iz Patrijaršije nije bilo a moralo je. Da pojasnim malo: naša Crkva ima naziv Srpska pravoslavna crkva i čine je svi verujući Srbi ma gde god oni živeli. Za tu Crkvu i veru pravoslavnu mnogi su postradali u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941-1945. godine. Jedan deo tog naroda našao je spas u Srbiji gde je dobio utočište i relativnu slobodu i pomoć od Srpske pravoslavne crkve, koju je u tim godinama mudro vodio mitropolit skopljanski Josif Cvijović, i sam nevoljni prognanik. Sticajem istorijskih okolnosti, 1990. godine ponovo je započeo rat Hrvata i Srba u Hrvatskoj a koji se početkom avgusta 1995. godine okončao velikom tragedijom. Tada je više od 250.000 Srba izbeglo u Srbiju. Jedan deo tog naroda u narednim godinama raspršio se na sve četiri strane sveta iz više razloga a jedan je bio što tadašnja politička elita Srbije nije dorasla istorijskom kontekstu niti je shvatala značaj procesa. Naime, dolazak Srba zapadno od Drine označio je pražnjenje poslednjeg izvora useljenika u Srbiju ali istovremeno i pojačavanje nacionalne i biološke strukture srpskog naroda u samoj Srbiji, koju je zbog budućnosti trebalo po svaku cenu zadržati.

Dobro znamo da sadašnja politička elita Srbije prosto čezne da prostre crveni tepih pred rimskog episkopa jer će im taj čin pohvaliti oni u Briselu. Dobro znamo i da je episkopat Srpske pravoslavne crkve duboko podeljen po istom pitanju. Nerazumno je da naša politička elita ne shvata problem u globalu (geopolitički i geostrateški) a naši arhijereji ne shvataju da ta poseta nije duhovne već političke prirode.

Na kraju ostaje ono što je pomenuto na početku: izbeglice! Da li je to podela na izbeglice i Srbijance (Srbe iz Srbije)? Da li bi trebalo izbeglice vratiti u Hrvatsku i mirno pozvati rimskog papu a potom prihvatiti nadbiskupa Alojzija Stepinca kao zajedničkog sveca?

Izvor: Fond Strateške Kulture