Папина енциклика против климатских промена

Богате земље трују сиромашне, оценио је поглавар Ватикана понављајући и антилибералне ставове, попут оног да је заштита природе неспојива с правдањем абортуса

Није никакво изненађење, мада се екологијом црква обично не бави, то што је папа Фрањо саставио енциклику о климатским променама, јер он често говори да последице беспоштедне експлоатације природе представљају један од највећих изазова нашег доба. Још мање је чудно то што је поглавар Свете столице – за разлику од научника, који се клоне моралних разматрања да не би компромитовали своју објективност – климатским променама нашао узрок у човековој грешности, а последице препознао у општој патњи, нарочито најсиромашнијих, којима богати и моћни долазе главе и својим насртајима на животну средину.

Ипак, свет је узбуђен због Фрањине енциклике „Слава теби” на читаве 192 странице. Пажњу је папа свакако и хтео да привуче бирајући управо климатске промене за тему своје прве енциклике, што је највиша форма посланице, нагласивши како не очекује само да је бискупи и свештеници представе у својим црквама на проповеди ове недеље већ и да сви људи предузму нешто како би спречили опасности на које она указује. За многе десничаре, пре свега америчке, који су начелно подозривији према науци него Римокатоличка црква из времена када је спалила Ђордана Бруна, изгледа да је, према њиховим коментарима, опасно то што се папа меша у научна питања – за која они обично врховне арбитре траже у великим корпорацијама, чији шефови за природу хају само колико из ње могу црпети профит. Ни сви бискупи, незванично, такође нису овај текст папе, по догми непогрешивог, доживели као пројављење речи божје.

У енциклици, мерено и научним стандардима и учењем цркве, нема ничега превратничког. Револуционарно је само то што је папа показао да један посвећени верник може веровати и у то да човек изазива климатске промене. Око тог питања, будући да је мало ко довољно стручно поткован за њега, махом се опредељује према политичким склоностима. Прогресивци подржавају такву тезу јер је она „ин”, док конзервативци неће ни да чују за још једну тираду о томе да људи – то јест поштени индустријалци који стварају радна места за левичарске лезилебовиће и агитаторе – могу да покваре природу и све оно што је створио Свевишњи.

Прекорачујући тај јаз, папа Фрањо се неминовно изложио критикама с обе стране. И раније, када је говорио о друштвеним питањима, за једне је био кукавичје јаје које је Карл Маркс подметнуо на Свету столицу, за друге слаткоречиви реакционар, можда добронамеран, али неспособан да надрасте ограничења католичког катехизиса.

Донекле је радикално и то што поглавар Ватикана није оставио места сумњи да је климатске промене изазвао човек, што је тврдња коју ни Уједињене нације у извештају из 2013. године нису апсолутно подржале, већ су оцениле да иза ње стоји вероватноћа од 95 одсто. Папа, који је на студијама изучавао и хемију, мада није дипломирао из тог предмета, био је и конкретнији од пуког сваљивања кривице на човека, прозивајући емисије гасова стаклене баште и говорећи о загађењу, квалитету воде и нестајању врста. Још одређеније, Фрањо је пре свега оцрнио најбогатије, високо индустријализоване државе за прекомерну експлоатацију природе, која највећи терет баца на сиромашне земље, чији су житељи тиме осуђени на живот у нездравој средини или на неизвесно избеглиштво.

У том саосећању према немоћнима је и копча научне теорије о климатским променама и хришћанског наука. Пореклом Аргентинац, папа се својим очима уверио у то да Латинска Америка, уз Африку, највише пати због уништења животне средине, за које су великим делом криве и међународне корпорације које ту долазе по ресурсе, не наилазећи на отпор влада, срећних што ће добити барем нешто новца, наравно – недовољно да би санирале еколошку деградацију. На та два региона Ватикан обраћа нарочиту пажњу јер у њима живи 56 одсто свих католика на свету.

Да није „променио веру” и преобразио се у пунокрвног либерала, папа Фрањо је показао тиме што је за климатске промене окривио индивидуализам, који је поистоветио са необазирањем на потребе других. Прогресивце је морао разочарати напоменом да светост живота подразумева да је заштита природе неспојива с правдањем абортуса. За либерале је свакако превише и то што се опет острвио на слободно тржиште и слепо поуздање у технологију као решење за еколошке проблеме изазване њеним коришћењем. У том смислу је, што се вероватно неће свидети ни свим еколозима, напао и трговину квотама за емисије гасова стаклене баште. Према том систему, након што се одреди укупна количина тих гасова које свет може испустити у атмосферу, а да не подигне температуру и доведе до суша, поплава и земљотреса, свака земља добија своју квоту. Ако жели да емитује више гасова, мора купити део квоте од друге државе како се збир не би променио. О тој трговини ће се УН договарати на самиту у Паризу у децембру.

Укорењеност своје енциклике у хришћанство ватикански поглавар је назначио већ и уводним цитатима Светог Фрање Асишког, по којем је узео своје папско име јер је овај волео сиромашне и све што је Бог створио, укључујући и животиње, којима је такође проповедао, уверен да су и оне браћа и сестре човека. Када је рекао Адаму да влада светом, наглашава папа устајући против „тиранског антропоцентризма”, Бог није човеку дао дозволу да злоупотребљава остала жива бића, већ му је наредио да их чува.

Такође се Фрањо у свом тексту позвао на речи претходника, Јована Павла Другог и Бенедикта Шеснаестог, којег су звали и „зелени папа” због тога што је такође упозоравао на климатске промене, залагао се за обновљиве изворе енергије и чак наручио возило на електрични погон за чувени „папамобил”, како би трошио што мање еколошки штетног горива. Цитирао је и суфијског мистика Алија ел Хаваса и патријарха васељенског Вартоломеја, који му је већ узвратио комплимент похвално се изразивши о његовој енциклици.

Извор: Политика