Pirova pobeda Angele Merkel

BERLIN – Što se Nemačke tiče, drama krize evra je okončana. O toj temi jedva da je bilo reči u nedavnoj izbornoj kampanji. Kancelarka Angela Merkel je uradila ono što je bilo neophodno da bi se obezbedio opstanak evra, i to po najnižoj mogućoj ceni za Nemačku, što joj je donelo podršku proevropski orijentisanih Nemaca, kao i onih koji joj veruju kada je reč o zaštiti interesa Nemačke. Nije čudo što je tako uspešno reizabrana.

Ali to je bila Pirova pobeda. Status quo evrozone se ne može tolerisati. Mejnstrim ekonomisti bi to nazvali „inferiornom harmonijom“, ja to zovem noćnom morom, koja nanosi izuzetan bol i patnju, a koja bi mogla lako da se izbegne kada bi se ratosiljali zabluda i tabua, koji je održavaju. Problem je u tome što države dužnici osećaju sav bol, a poverioci nameću zablude i tabue. Jedan primer su evroobveznice, od kojih je Merkelova napravila tabu. Ipak, one su očigledno rešenje za suštinski uzrok krize evra, odnosno za to da je priključenje evrozoni izložilo državne obveznice riziku neizvršenja obaveza. U normalnim okolnostima razvijene zemlje se nikada ne izlažu tom riziku jer mogu da štampaju novac. Ali ustupanjem ovlašćenja nezavisnoj centralnoj banci članice evrozone se stavljaju u poziciju države u razvoju koja uzima zajmove u stranoj valuti.

Ni vlasti ni tržišta nisu to priznavali uoči krize. Kada je uveden evro, vlasti su zapravo objavile da su državne obveznice članica van rizika. Komercijalne banke su mogle da ih drže, a da ne ostavljaju sa strane kapitalne rezerve, a Evropska centralna banka (ECB) ih je prihvatila pod istim uslovima na svom „diskontnom šalteru“. To je izopačeni podsticaj za komercijalne banke da otkupljuju dug slabijih vlada da bi zaradile ono što je na kraju postalo samo nekoliko bazičnih poena, pošto su se diferencijali kamatne stope praktično izjednačili s nulom.

Ali izjednačavanje kamatnih stopa uzrokovalo je ekonomske razlike. Slabije zemlje su uživale u procvatu nekretnina, potrošnje i investicija, dok je Nemačka, pod fiskalnim teretom ponovnog ujedinjenja, morala da usvoji mere štednje i sprovede strukturalne reforme. To je bio izvor ekonomske krize, ali u to vreme to se nije prepoznalo i čak ni danas se ne shvata pravilno. Konvertovanje svih nepokrivenih obveznica, osim grčkih, u evro-obveznice bio bi apsolutno najbolji lek. To ne bi iziskivalo transfer jer bi sve zemlje i dalje bile odgovorne za servisiranje svog duga. A nametnulo bi strožu tržišnu disciplinu zemljama dužnicima od one s kojom se sada suočavaju, jer bi mogle da izdaju evro-obveznice samo da bi refinansirale one koje dospevaju; svako dodatno uzimanje zajmova moralo bi da bude u njihovo ime, a tržišta bi uvela kazne za prekomerno zaduživanje.

Ipak, evro-obveznice bi značajno smanjile troškove pozajmljivanja prezaduženih zemalja i dosta bi pomogle da se u evrozoni uspostavi situacija koja je fer za sve. Kreditni rejting Nemačke ne bi bio ugrožen jer bi se pozitivno upoređivao sa obveznicama koje emituju druge velike zemlje. Evro-obveznice ne bi rešile razlike u konkurentnosti; državama evrozone bi još bile potrebne strukturalne reforme. Ali one bi iskorenile glavnu manu evra. Sve alternative su inferiorne – one ili uključuju transfere, održavaju situaciju koja nije fer za sve ili i jedno i drugo.

A ipak, zahvaljujući protivljenju Merkelove, evro-obveznice ne mogu čak ni da se razmotre. Grčka je takođe žrtva zabluda i tabua svojih kreditora. Svi znaju da ona ne može da vrati dug, a najviše duguje zvaničnim institucijama – ECB, državama evrozone ili MMF. Pošto je pretrpela dosta bola i patnje, Grčka samo što nije ostvarila budžetski suficit. Kada bi institucije mogle da se odreknu povraćaja dok Grčka ne ispuni uslove koje je postavila Trojka, privatni kapital bi se vratio i ekonomija bi mogla brzo da se oporavi.

Bilo bi dobro da se Nemačka seti da je tri puta u svojoj istoriji profitirala od otpisa duga. Insistiranje Francuske na ogromnim reparacijama posle Prvog svetskog rata pripremilo je teren Hitleru. Uspon neofašističke Zlatne zore u Grčkoj je sličan fenomen. Ova dva primera opravdavaju to što sam krizu evra predstavio kao noćnu moru. Nju može da okonča samo Nemačka kao država s najvećim kreditnim rejtingom i najvećom i najjačom ekonomijom.

Političkim liderima nikad nije lako da prave političke zaokrete, ali izbori svakako stvaraju priliku za političku promenu. Najbolji način da se napravi promena bio bi da sledeća Vlada Merkelove imenuje nezavisnu komisiju stručnjaka, koja će proceniti alternative bez obzira na dominantne tabue.

Izvor: Danas