Пирова победа Ангеле Меркел

БЕРЛИН – Што се Немачке тиче, драма кризе евра је окончана. О тој теми једва да је било речи у недавној изборној кампањи. Канцеларка Ангела Меркел је урадила оно што је било неопходно да би се обезбедио опстанак евра, и то по најнижој могућој цени за Немачку, што јој је донело подршку проевропски оријентисаних Немаца, као и оних који јој верују када је реч о заштити интереса Немачке. Није чудо што је тако успешно реизабрана.

Али то је била Пирова победа. Status quo еврозоне се не може толерисати. Мејнстрим економисти би то назвали „инфериорном хармонијом“, ја то зовем ноћном мором, која наноси изузетан бол и патњу, а која би могла лако да се избегне када би се ратосиљали заблуда и табуа, који је одржавају. Проблем је у томе што државе дужници осећају сав бол, а повериоци намећу заблуде и табуе. Један пример су еврообвезнице, од којих је Меркелова направила табу. Ипак, оне су очигледно решење за суштински узрок кризе евра, односно за то да је прикључење еврозони изложило државне обвезнице ризику неизвршења обавеза. У нормалним околностима развијене земље се никада не излажу том ризику јер могу да штампају новац. Али уступањем овлашћења независној централној банци чланице еврозоне се стављају у позицију државе у развоју која узима зајмове у страној валути.

Ни власти ни тржишта нису то признавали уочи кризе. Када је уведен евро, власти су заправо објавиле да су државне обвезнице чланица ван ризика. Комерцијалне банке су могле да их држе, а да не остављају са стране капиталне резерве, а Европска централна банка (ЕЦБ) их је прихватила под истим условима на свом „дисконтном шалтеру“. То је изопачени подстицај за комерцијалне банке да откупљују дуг слабијих влада да би зарадиле оно што је на крају постало само неколико базичних поена, пошто су се диференцијали каматне стопе практично изједначили с нулом.

Али изједначавање каматних стопа узроковало је економске разлике. Слабије земље су уживале у процвату некретнина, потрошње и инвестиција, док је Немачка, под фискалним теретом поновног уједињења, морала да усвоји мере штедње и спроведе структуралне реформе. То је био извор економске кризе, али у то време то се није препознало и чак ни данас се не схвата правилно. Конвертовање свих непокривених обвезница, осим грчких, у евро-обвезнице био би апсолутно најбољи лек. То не би изискивало трансфер јер би све земље и даље биле одговорне за сервисирање свог дуга. А наметнуло би строжу тржишну дисциплину земљама дужницима од оне с којом се сада суочавају, јер би могле да издају евро-обвезнице само да би рефинансирале оне које доспевају; свако додатно узимање зајмова морало би да буде у њихово име, а тржишта би увела казне за прекомерно задуживање.

Ипак, евро-обвезнице би значајно смањиле трошкове позајмљивања презадужених земаља и доста би помогле да се у еврозони успостави ситуација која је фер за све. Кредитни рејтинг Немачке не би био угрожен јер би се позитивно упоређивао са обвезницама које емитују друге велике земље. Евро-обвезнице не би решиле разлике у конкурентности; државама еврозоне би још биле потребне структуралне реформе. Али оне би искорениле главну ману евра. Све алтернативе су инфериорне – оне или укључују трансфере, одржавају ситуацију која није фер за све или и једно и друго.

А ипак, захваљујући противљењу Меркелове, евро-обвезнице не могу чак ни да се размотре. Грчка је такође жртва заблуда и табуа својих кредитора. Сви знају да она не може да врати дуг, а највише дугује званичним институцијама – ЕЦБ, државама еврозоне или ММФ. Пошто је претрпела доста бола и патње, Грчка само што није остварила буџетски суфицит. Када би институције могле да се одрекну повраћаја док Грчка не испуни услове које је поставила Тројка, приватни капитал би се вратио и економија би могла брзо да се опорави.

Било би добро да се Немачка сети да је три пута у својој историји профитирала од отписа дуга. Инсистирање Француске на огромним репарацијама после Првог светског рата припремило је терен Хитлеру. Успон неофашистичке Златне зоре у Грчкој је сличан феномен. Ова два примера оправдавају то што сам кризу евра представио као ноћну мору. Њу може да оконча само Немачка као држава с највећим кредитним рејтингом и највећом и најјачом економијом.

Политичким лидерима никад није лако да праве политичке заокрете, али избори свакако стварају прилику за политичку промену. Најбољи начин да се направи промена био би да следећа Влада Меркелове именује независну комисију стручњака, која ће проценити алтернативе без обзира на доминантне табуе.

Извор: Данас