Пљесак раба божијег

Ако волиш председника, не иди у нужник. Он не иде никада, та надљудска одлика га уздиже пред задивљеном руљом, навикнутом да пожури кад мора. Чак и усред важног, празног говора.

Али, председник је својима забранио а себи укинуо пробаву, јер у животу око њега има важнијих ствари. Онај који не може да истрпи себе и мирисне радње које га удаљавају од предмета љубави, нека изабере шта му је важније: велика нужда или Господар.

Нека пљескања Стаљину трајала би и по 40 минута, без прекида. Нико није смео да престане први, иако је егзалтација већ после неколико минута постала глупа, бесмислена и бесциљна. Људи су махнито ударали своје већ отекле шаке, затечени у сулудом свету неискреног обожавања и искрене мржње према бркатом богу. Али, одустајање би могло да значи логор и смрт, нешто можда чак и људскије од понижавајућег заноса.

Видели смо како дланови раде у српској скупштини. Није овде произведена бизарна реплика Стаљина, само је узет калем тапшања. Можда је Марко Ђурић пионир те удварачке онаније, која се толико допала владаоцу. И он сада више не може да опстане без ње, тек тако узнесен ни из чега пред креатуре без значаја које су све што имају од себе уделили њему. А и то је мање од ништа. Ускоро ће аплаузи постати бескрајни, врста својеврсне масовне тапшачке оде раба божијих несрећнику преметнутог у натчовека.

Тај би пророк морао да тражи за себе све више и све веће почасти свуда где се нађе, све понизније дивљење пред апостолом доброте, безгрешности и херојства. И то ће добијати као Kвазимодо пресвучен у Аполона, ругобни и посрнули створ који тек очекује за себе епове, оде и споменике, читаву једну оскрнављену земљу претворену у монумент ништавилу.

Но ипак, тај сан о култу могао би да се разиђе у ружном, самртном кошмару, који Нарцис не уме да види јасно, али ово је ипак његов Тауер. Убиће га стварност, дневна светлост, оно што он јесте а не може да сакрије, нити уме да види. Није он Влад Цепеш, вечно живи комшија из Трансилваније, само му је сличан. Свако га свануће излаже погледима зачуђених људи препаднутих од појаве стигле ниоткуда, којој се из непознатих разлога диве, видећи у њој разлоге свог спаса и неизбежне пропасти.

И поред тога немају куражи да престану са глупим пљеском, па кажу себи и њему: иди бре у материну, сада и заувек, шта ја то чиним са собом? Имам ли децу и браћу, виде ли ме комшије и пријатељи како се савијам и гамижем пред кукавним рептилом? Имам ли ја још било кога, бар још мало времена да се вратим људима. Или нестајем у глибу заједно са својом мртвачком илузијом?

Све више поданика поставља себи таква питања а нема ко да им одговори. Одговор би, ако остану тамо, могао да изостане, а то би значило да више немају слику у огледалу.

Због тога је неописиво важан долазак Вука Јеремића и осталих у двор. Нису ишли да се бију, та идеја је настала на врху пирамиде лажи. Дошли су на позив жустре мржње тамо где се мржњом влада.

Током скупштинског обраћања 23.06.2021 посланици СНС-а аплаудирали су Вучићу укупно 23 пута, од чега 12 пута током уводног излагања – Фото: Бета/Милан Обрадовић

Они који му клањају, верују да су јуродиви наша историја. Нико са потпуно чистом, нити сасвим узетом памећу није овде био носилац круне. Све до данас.

Видели смо ово, иако смо знали. Увек се треба уверити, макар још једном. Њихов председник још никада није ухваћен у истини. Плашљиви ђидо, која се држи измишљене храбрости, уверен да свита не примећује јад који мора да види свакога јутра. Митоман који измишља све своје подвиге, јер подвига нема, социјално запуштен тип неспособан да разуме себе са другима.

Немоћан је пред људима који му покажу своју целовитост. Скрушен и препаднут, конфузан, неотесан и потресен, на сталној граници плача и еуфоричне галаме.

Све то показују снимци разговора у предсобљу двора.

Два дана касније јавио се да каже како снимци нису тачни, а само га је лична храброст спасла линча. Kобре су сачувале Јеремића тешке руке владара.

Сви они који су видели свог бога у скупштини и одрали дланове од пузања, морали су да опазе грозну наготу, подгојеност и надутост своје слепе љубави. Јеремић је растурио његову козметику која можда више нема значаја. Узалудно је малтерисати оронулу страћару и китити је лампионима.

Они који су се бојали, видели су да нема разлога за страх пред страшилом које дрхти.

Вук је препао Вучића и довео га до зова дивљине и беса претвореног у ужас. А желео је само да пита таквог домаћина: човече, јеси ли ти нормалан?

Да јесте, рекао би да није. Сувише је касно за такво питање. Двор није адреса где се оно поставља.

Kад се поново нађе насамо са својим дресираним гомилама, добијаће аплаузе који не престају. И мораће да верује само тој измишљеној слици о љубави. Али ње нема, нити је икада било. Аплауз је само гласни остатак атавистичке мржње.

Извор: Н - 1