Почетак кампање против дахија

Да не грешим душу – нису ППВ и припадајући му медији, јелте, открили рупу (да не речем, борбу против корупције) у саксији, као ефикасно средство за политичко хипнотисање грађана.

У прилог томе, читао сам, за вас, београдске „Новости“, од 9.7.1924, које су, у тексту „Намет на вилајет Раде Пашића“, писале како нико не може да „ради посао“ са Српским акционарским рударско-топионичко-индустријским друштвом („Сартид“), ако не плати „десетак“ Раду, сину Николе Пашића. Листу се, наводно, пре тога, пожалио неки енглески бизнисмен који је устврдио да је гора ситуација – само у Румунији. Сарајевска „Просвета“ се (15.7.1937) позабавила и повијешћу ове пошасти, па је ишчепркала да је, на једној асирској плочи, од пре скоро 2900 година пре Христа, пронађен овакав натпис: „Наша се земља у ово потоње доба дегенерисала. Деца не слушају више својих родитеља. Свршетак света приближује се очевидно.“ Па је цитирала и првог говорника у старих Грка, Демостена, који је – набрајајући „побељене врхове храмова, поправљене путеве и бунаре“ – скренуо пажњу на другу стране ове слике: „Но, погледајте од тих градња управитеље: они беху сиромашни, а сада су богати; чим је више падало опште добро, тим је више расло њихово…“

Знано је како је Филип Македонски ковао златан новац, организовао и плаћао најамнике, али тим дукатима – и потплаћивао многе Грке да издају своје градове. Стари Римљани говорили су о „људима који троше туђу муку“. И томе слично.

То што се (још мало) ППВ-у посрећило да у, у одсуству „Таличног Тома“, „молитвеног Дачића“ и Неше „Мегатренд“ Стефановића, на један дан, и формално буде први човек у држави – није крив Вучић. Наместило му се да, истовремено, игра „Великог брата“ помиритеља међу прекодринским српством, а све „зарад бриге за опстанак Српске“, на једној, а на другој страни, ролу Светог Николе, заштитника сиромашних и „презрених на свету“ оних „које мори глад“ по већем БХ-ентитету. Како то, у ТВ анкети, дијагнистикова један старији учесник социјалних немира у Сарајеву: „Да су нам овде Вучић и Дачић, за сат времена би похапсили ове корумпиране и све би било решено!“

Сложило му се да, ето, баш у дану када је већ постајао „Плачко“, жалећи се да ће изгубити изборе јер је Мишковић поткупио све, и политичаре и јавност и бираче, поентира из двојке у кеца. Е, сад то што је „побуна куке и мотике“ претила да прерасте у „наранџасту револуцију“ или, не дај боже, у „босанско пролеће“ и што је, заслугом политичких лихвара с оне стране Дрине, десетерац „… ту кнезови нису ради кавзи; нит су ради Турци изјелице, ал’ је рада сиротиња раја, која глоба давати не може, ни трпити турскога зулума“ препеваван у антидејтонски захтев за укидање ентитета, кантона, идентитета народа – Вучића и није морало превише да заболи. Јер, у оба сценарија за окончање БХ-гибања, он би профитирао. Уколико би Инцкова претња употребом „ЕУ војне силе“ резултовала (и) поништењем Републике Српске, гледе Косова већ преконструктивни Вучић, добио би још снажнију количину тапшања из Берлина и Брисела. У опцији „Б“, Вучић би, међу владујушчим српством остао упамћен као неко ко је, постројавајући Додика и Босића, „одбранио Српску“.

Јер, демагогија примењеног напредњаштва, било какав исход да је у питању, спинује као управо онај који је неприкосновени ППВ желео и за кога се, својим визионарством и оперативношћу, и изборио. И увек је могуће и једно и друго, а легитимно оно што коначно аминује ППВ. Али, за то није крив Вучић већ његови политички „противници“ који, у огромној већини, ноћима снују да ће првог следећег јутра ППВ обути папуче баш по њиховом калупу.

Извор: Данас