djuro-kozarКолега Мирослав Лазански добро је упућен у геостратешка питања у свету и региону, али до текста „Рат у Суљагића сокаку” одиста нисам знао да има талента за писање ратних сценарија. Па он је на темељу једне исхитрене изјаве заменика министра одбране БиХ (не Федерације, јер ентитети немају таква министарства ни војске) Емира Суљагића већ предвидео да ће тенкови који не могу проходати – доспети све до Бањалуке!?

Ма какав рат, какви бакрачи, мој Лазански, кад и сам знаш – као и моја маленкост – да је то у БиХ, која има јединствене оружане снаге од 2006. године и присуство војске НАТО-а и Европске уније, напросто немогућа мисија.

У претходним текстовима Лазански је обично неке своје тврдње поткрепио аргументима – а овде се зачудо не позива ни на који извор. Зашто? Па, зато што их нема. За разлику од њега, ја живим у БиХ и недавно сам био у касарни „Адил Бешић” у Бихаћу и као војном аналитичару било ми је допуштено да разгледам њене просторе. Тамо заиста има пет-шест тенкова који су за старо гвожђе и само се чека новац да се они исеку и истопе у Зеници. Одакле Лазанском податак да су то тенкови који су у возном стању и приправни за неку ратну ситуацију, волео бих и ја да знам.

Аутор текста „Рат у Суљагића сокаку” уз остало наводи да се у Бихаћу налази и велико складиште муниције „Грабеж” и да је то права „Али-бабина пећина” с муницијом калибра од 5,56 милиметара за пушке, 100 и 125 милиметара за тенковске топове, до калибра 105, 122 и 155 милиметара за артиљерију и ракета од 107 милиметара за вишецевне ракетне бацаче. Како то Лазански све изброја кад у Бихаћу, а ни на подручју Федерације БиХ, већ више од 25 година није боравио. Неко је то пописао уместо њега, али и новинару „Политике” и његовом анонимном извору морам рећи да то није тачно.

У бихаћком насељу Грабеж постоји војно складиште, али не у пећини, а у њему је, како сам проверио, искључиво пешадијско наоружање које припада пешадијском батаљону и нема никаквих граната ни за тенкове, ни за топове. И ту има вишка муниције којој је истекао рок, али не знам све и да је исправна из којих би се оруђа у Бихаћу испаљивала и на кога.

И још једна нетачност: батаљон ОСБиХ у Бихаћу није састављен искључиво од војника и старешина Бошњака, премда су они тренутно у већини, али има и Хрвата, Срба и осталих. За информацију Мирославу Лазанском и његовом извору, још и ово: ниједна бригада, батаљон или дивизион у ОСБиХ нису једнонационални, о чему у Заједничком штабу ОСБиХ постоје егзактни подаци. То што су у некој од формација у већини Срби, Хрвати или Бошњаци последица је локације у којој је већински један од ова три конститутивна народа.

И да закључим, рата у Суљагића сокаку или неком другом делу Босне и Херцеговине неће бити, ма ко, шта и у ком контексту изјављивао. А ко воли да машта – том су сокаци уски.

Мирослав Лазански – Ђуро ће ми опростоти…

LazanskiЈавио ми се мој некадашњи пријатељ, колега Ђуро Козар, из оног, предратног, сарајевског „Ослобођења“. Јавио ми се преко „Политике“ (рубрика „Погледи“), тоном врло званичним, па у први мах нисам могао да поверујем је ли то онај стари, предобри и препаметни Ђуро, који је тако ревносно пратио ЈНА, веровао у братство и јединство и да неће комшија на комшију у БиХ. Истина, веровао сам и ја у братство и јединство, али више на југословенском плану, на нивоу БиХ много мање. Веровао сам у ту ЈНА више и од Ђуре, али када је БиХ у питању Ђуро се није дао.

„Имамо ми начелника Генералштаба, генерала Благоја Аџића, он је из наше БиХ. Неће Аџић дати да удари комшија на комшију, читаћеш о свему томе у ’Ослобођењу’, дао нам је Аџић велики интервју“, уверавао ме је пред рат Ђуро. Онда је у априлу 1992. у БиХ пукло, кренуо је комшија на комшију. Ђуро је остао у Сарајеву и писао је како је писао. Заправо, запитао сам се зашто је Ђуро остао, јер није лако бити новинар, који је годинама пратио и писао о ЈНА, и онда остати у ратном Сарајеву и писати за „Ослобођење“. Покушао сам да га разумем, али до марта 1992. године та је ЈНА била наша, народна, градила путеве, аеродроме, мостове и пруге по БиХ, помагала и Србима, и Муслиманима и Хрватима, а онда за месец дана та је ЈНА постала окупаторска војска у БиХ, на коју је сваки криминалац типа Јука Празина и Ћело могао да припуца, да убија, и да никада за све то нико не одговара. Па, како све то одједном, Ђуро? Неколико година касније други су ми објаснили зашто је Ђуро остао у Сарајеву и писао онако како је писао…

Није то сада ни толико важно, иако неке ствари објашњава, но када ми је у оно ратно време јавио да је жив и да је у Сарајеву, нисам га заборавио. Колико се могло тада. Видим да није ни он мене заборавио. Ревносно и прецизно прати моје кретање по БиХ, остала му је та навика, па има евиденцију да у последњих 25 година нисам био на подручју Федерације БиХ.

Криво су ти јавили, мој Ђуро, дали су ти погрешне податке, био сам 1992. управо у Бихаћу, десет дана пре него је аеродром миниран, па сам се тада упознао и са распоредом свих складишта. У међувремену сте та складишта празнили и пунили. Затим сам био у Високом, Федерација БиХ, пре 15 година да видим како су неку „мултикулти“ типови мом прадеди и прабаби на фоткама на надгробним споменицима ископали очи. Није то ништа, добри мој Ђуро, и други су остали без очију, али не на фоткама.

Елем, схватам ја тебе, и ја мислим као и ти да нови рат у БиХ није могућ ако су Амери против рата. Али, шта ако у неком тренутку ти исти Амери не буду против рата? Шта ако закључе да је мењање Дејтона без једног брзог и ефектног рата практично немогуће? Cетимо се само „Олује“, изведена је уз америчку помоћ и гаранције Загреба дате Вашингтону да операција неће трајати дуже од пет дана. Сетимо се Лисабонског споразума, ко га је потписао и на чији је наговор одустао од потписа. Је ли могао Цимерман само тако да наговори Алију да поништи оно што је већ потписао? Без консултовања са Вашингтоном? Шта би после? Велики рат, Ђуро, велики. Ко ти гарантује да се слична ствар у некој ситуацији не може поновити?

Да си пажљивије читао мој текст видео би да ја нигде, у колумни на коју се осврћеш, нисам написао да ће новог рата у БиХ сигурно бити, већ да вероватно „постоје потајна надања неких војних и политичких кругова у Сарајеву у војну опцију против Републике Српске“. Немој да браниш заменика министра одбране да је дао „несмотрену изјаву“. Има он континуитет у таквим изјавама. Да си пажљивије читао и мање буквално тумачио видео би да ја нисам написао да је складиште „Грабеж“ у пећини, већ да је то права „Али-бабина пећина“ у којој нема шта нема. А шта све има, па постоји званичан списак вишкова наоружања, муниције и војне опреме за сва складишта у БиХ, па и за она у Бихаћу. Документ, који Ђуру тако занима, говори о стању у касарни и складишту на дан 14. 10. 2014. године. Складишта у Бихаћу су под редним бројем један. Још само да наведем и извор документа. Ђуро, предобри Ђуро… Могуће је да су тенкови у Бихаћу предвиђени за резање, или за продају, уосталом и то сам навео у колумни. Могуће је да ти, Ђуро, ипак нису све ни показали. Рецимо, како и када им пале моторе. Или како се ту нађоше ракете од 107 мм за кинеске вишецевне ракетне бацаче? „Барски“ товар? Откуд армији БиХ ракете кинеске производње од 107 мм? Слутим, Босна је то, знаш сам…

Лепо је што си се после толико година јавио, Ђуро. Схватам и зашто. Надам се да ћеш ми, ипак, опростити што сам написао то што сам написао. Мало сам меланхоличан, подсетио си ме на она стара добра времена, а и лето је. Успут, Ђуро, реци онима у Високом, Федерација БиХ, да би био ред да ми врате дедину имовину. Није у реду да је користе они који нису власници. А хтели би у ЕУ?


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Полемика Козар – Лазански о „Суљагића сокаку“

* Обавезна поља